Извор:Фото: Јутјуб принтскрин

КО СУ НАЈВЕЋИ ЛАЖОВИ НА СВЕТУ: Кратка историја лагања

Извор: Нпортал

17.03.2022.

15:17

КАЖЕ се да песници много лажу, неки намерно, други случајно јер је истина охола.

У свеопштем географском луку, било да је реч о саветницима вавилонских краљева, преко посебних уметничких нарација урду језика па све до мајанских свештеника, вешти говорници су уживали велико поштовање у сваком друштву. Међутим, само једно од тих друштава је осмислило метод за анализирање језика и подучавање вештом говорењу. Наравно, ради се о настанку реторике у 5. веку пре нове ере, у античкој Грчкој.

Стари Грци су добро увидели да вешта употреба језика уједно значи и моћ. Краљеви, пуким седењем на трону и изговарањем реченица могу да управљају војскама и судбином неког народа. Настанак и развој реторичких вештина нису се случајно одиграли баш у Грчкој. Грчка култура обилује случајевима исказаног дивљења према лагању, бар у симболичком смислу. Реторика је вешто манипулисање језиком и људима, па је сасвим чудно да је било која, а нарочито грчка култура фаворизовала последице овакве вештине. Грци су, вероватно, у истој мери као и ми гајили анимозитет према лажовима, међутим, умели су да цене паметно смишљене и вешто спроведене лажи. То су чинили до те мере да су од појединих лажова направили културне хероје. Али, пре него што истакнемо лажљивце у грчкој историји и митологији, било би згодно да их упоредимо са још једном богатом древном културом.

Историја старог Египта је изразито наглашавала значај моралности и истине. Египћани су веровали да их после смрти чека, нимало забавно, Суђење. Метафора, и теолошка стварност, у коју су веровали налаже да ће срце преминулог бити измерено спрам пера које симболизује Маат, богињу правде. Уколико је срце преминулог теже од пера, то би значило да је починио грешна дела током живота. Након тога би душу нашег лажљивца прогутало створење налик крокодилу и лаву. Египатска Књига мртвих садржи упутства и правила понашања у животу након смрти. Дакле, преминули никако не би смео да лаже Озириса. Штавише, књига се углавном састоји од језичких правила за избегавање лагања и обмана. Египћани су кроз дуг период и разноврсне жанрове оставили писане трагове који јасно наглашавају истину као културни идеал. Узевши у обзир њихову културу и религију, није ни чудно што су Египћани анксиозно зазирали од лагања. Међутим, шта ово открива о грчкој култури препуној лукавих обмањивача?

Грци нису сматрали да живот после смрти може бити добар или лош. Испоставља се да је сасвим небитно какав смо живот водили, након смрти није било никаквог посебног суђења, за разлику од Египћана. То значи да религијска уверења нису имала утицај на обликовање културе, бар не када је реч о лагању. Дакле, Грци нису били условљени импулсом говорења истине јер нису имали страх од казне у другом животу. Најпрегледнији регистар грчких лажова налази се у Хомеровим делима, нарочито Одисеји. Хомер је сматрао да чак и богови лажу, у прилог чему можемо навести описе Атине, грчке богиње мудрости. Као богиња, Атина може да учини много више од пуког лагања, она се вешто прерушава, обмањује људе и измишља псеудониме. Интересантно је да Атина прибегава заобилажењу истине чак и када за тим нема потребе, као у примеру сна феачанске краљице Наусикаје, где јој се Атина представља као пријатељица. Такође, Атина је током Тројанског рата успела да превари Хектора тако што се маскирала у његовог брата Дејфоба, након чега Хектор ипак одлучује да се бори са Ахилом. На исти начин, у више наврата, успева да превари и Одисеја, те је он назива "господаром обмане".

BloombergAdria.com

 

Најпрецизнији показатељ да обмањивач може врло лако постати обманут је Одисеј. Након што му се сплав распао, Одисеј се нашао у опасности да се утопи, али ипак одбија понуду богиње Ино да га заштити својим велом и пребаци до најближе обале. Иако Одисејево неповерење изгледа чудно, треба имати у виду да су грчки богови склони преварама. Слично се дешава када Калипса понуди да изгради сплав за Одисеја како би се са острва Огигија вратио на Итаку. Одисеј не верује боговима ни у једном од наведених случајева, чак им тражи да положе заклетву над мрачном реком Стикс. Ова мистична река је, између осталог, позната по томе што богови, када су стављени на тест поверења, често над њом полажу заклетве. Са друге стране, Одисеј је слављен управо због својих вештих обмањивачких трикова. У Илијади, Јелена Тројанска наводи овакав Одисејев подвиг, описујући како је испровоцирао људе да га пребију, након чега се огрнуо старим крпама и ушао у град личећи на кућног роба. На сличан начин је успео да превари киклопе, грађане Итаке па чак и сопствену супругу Пенелопу.

Осим тога, Хесиод у својој Теогонији тврди да музе лажу када год пожеле, а да је обичним смртницима немогуће да их разоткрију у томе. Грчка историја и митологија представљају бескрајан регистар обмањивача, било да је реч о лепој Афродити, мудрој Атини, грубом Хефесту или врховном богу Зевсу. Реторика и софистика су заузимале доминантно место у грчкој култури све до Платона и Аристотела, који су понудили "противотров" за обмане и лажи. Осим њих, Плутарх је изрекао чувену реченицу "много лажу песници", чиме је алудирао на Хомера који погрешно представља богове као обмањиваче. За песнике није било места у Платоновој идеалној држави, док је Аристотел понудио опсежну листу упутстава за избегавања реторичких трикова. Због великог утицаја ове двојице чувених филозофа, са појавом хришћанства, па кроз средњи век, место лагања се у култури донекле променило. Међутим, лажови поседују изразите способности прилагођавања и увек пронађу начин да упркос промени садржаја прилагоде форму свог изражавања новим околностима.

Авиценин детектор лажи


Премда је постојало много тога што средњовековни људи још нису открили о људском телу, не треба потценити њихова оштроумна запажања. Иако нису сасвим јасно разумели кардиоваскуларни систем људског тела, знали су да постоји поуздан показатељ физиолошког или психолошког стреса – пулс. Авицена је већ у 12. веку, у Канону медицине, написао читаво поглавље посвећено пулсу. Поглавље почиње дефиницијом – пулс је кретање унутар судова духа, које се састоји од опуштања и контракције, како би се дух охладио ваздухом. Иако данас не сматрамо да је функција пулса допремање хладног ваздуха око тела, знамо да циркулација заиста снабдева кисеоником све наше органе и екстремитете. Авицена такође примећује да се пулс састоји од две врсте покрета: контракције и опуштања. Ове покрете данас називамо систолом (контракција) и дијастолом (опуштање), појмови са којима смо упознати преко мерења крвног притиска својим бакама.

Канон медицине представља детаљан опис мушких и женских, као и младих и старих пулсева. Авицена упоређује пулс са музичким темпом и интервалима, по узору на Галена. Неправилан рад срца се и тада називао аритмијом. Авицена, увек водећи рачуна о читалачкој публици, даје студентима медицине неке корисне мнемонике како би им олакшао памћење различитих типова пулса приликом постављања дијагнозе, међу њима су газела, црв, мрав, тестера и мишји реп. Најважније од свега, Авицена нам говори како да меримо пулс и образлаже да је најбоље место за испитивање пулса наша лева подлактица, из три разлога: лако му је приступити, постоји врло мало потешкоћа у откривању и директан положај близу срца. Предлаже нам да се преглед пулса обави на руци која је мирно испружена, јер то повећава "ширину" и "висину" пулса, као што смањује његову "дужину" код мршавих појединаца. Иако се више не слажемо са неким од наведених објашњења, очигледно је да ћемо лакше открити пулс у руци кроз коју тече много крви, у овом случају захваљујући гравитацији. Подлактица је такође прилично суптилна пулсна тачка која се користи за разоткривање лажова и обмањивача, као што ћемо видети. Авицена је био свестан да болест није једини узрок неуједначеног пулса, већ да то могу бити и емоције. Током испитивања пулса, особа треба да буде лишена беса, радости, раздражљивости и сличних реакција. Иако Авицена није једина историјска личност која је приметила да се пулс убрзава када људи осећају снажне емоције, његов рад су проучавали најученији људи у средњовековној Европи. Бар један од њих је искористио Авиценино знање о пулсу у сврху откривања лажи.

BloombergAdria.com

 

У Геста Романорум, колекцији анегдота на латинском језику, постоји прича о витезу који сумња да га супруга вара иако је она то одлучно порицала. Фрустрирани витез одлази код лукавог и образованог чиновника. У договору, позива службеника на вечеру да му помогне да докаже своје сумње, након чега чиновник улази у необавезан разговор са витезовом супругом, док тајно спроводи средњовековно полиграфско тестирање. Ухватио је госпођу Витезовић за руку и неприметно притиснуо прстом њен пулс. Затим је суптилним тоном поменуо особу у коју је, према витезовој сумњи, његова супруга заљубљена. Њен пулс се одмах драстично убрзао заједно са порастом температуре. Пулс госпође Витезовић, како пише Авицена, покушава да је охлади. Чиновник је затим поменуо њеног мужа и говорио о њему на исти начин као и о непознатој, осумњиченој особи; тада је кретање њеног пулса утихнуло, а температура је постала нижа. На основу чега је чиновник потврдио да су наклоности витезове супруге усмерене управо на особу на коју се сумњало. Тако је, проницљивошћу ученог чиновника, витез утврдио истинитост своје сумње.

Као и код савремених полиграфа, који и даље мере факторе као што су пулс и крвни притисак, резултати чиновниковог теста су, у најбољем случају, лажни. На крају крајева, ко не би имао повећан број откуцаја срца када странац почне да поставља питања пред нашим брачним партнером о особи за коју нас је оптужио да смо у афери? Повишен пулс може тек да укаже на физиолошки или емоционални стрес, али не и да објасни његов узрок. Чак и ако оставимо узрочност по страни, свакако је занимљиво приметити да људи још покушавају да читају пулс као сопствени детектор лажи, баш као што су то чинили наши давни претходници.

Баронисање


Барон фон Минхаузен је фиктивни немачки племић, којег је осмислио писац Ерик Рудолф Распе. У књизи Авантуре барона Минхаузена, из 1785. године, упознајемо можда и највећег лажова у историји. Овај фиктивни лажов је заснован на правом барону, Карлу Фридриху, који је учествовао у руско-турском рату, након чега је постао познат у немачким аристократским круговима као приређивач најзанимљивијих друштвених окупљања. На забавама за пробрано аристократско друштво, прави барон је анимирао окупљене преувеличавајући догодовштине своје војне каријере. Баронове интересантне приче су се прошириле и убрзо завршиле у Распеовој књизи.

Приче о барону Минхаузену представљају нарацију у првом лицу, у којој барон говори о својим, логички или физички, немогућим подвизима. Јахање топовског ђулета, борба са крокодилом дугим 12 метара и пут на Месец представљају само неке од Минхаузенових апсурдних и недоследних друштвених сатира. Овај карикирани барон, оштрог искривљеног носа и уврнутих бркова, нема намеру да обмањује колико да истакне магијске елементе својих путовања.

За разлику од правог Карла Фридриха и фиктивног барона Минхаузена, Распе је заиста оптужен за преваре и обмањивања, након чега је пребегао у Енглеску где је наставио да пише о Минхаузену. Хумористички часописи, стрипови, карикатуристи и драмски редитељи су радо прихватили даљу надоградњу веселог барона па је Минхаузен постао симбол пренаглашене сатиризације лагања и обмањивања. Чак и данас постоје бројни филмови и представе о барону Минхаузену. Шта год мислили о нашем аристократском лажљивцу, Минхаузен представља позитивну страну историје лагања. Ако се лажима приступи на сатиричан начин, оне губе своју моћ, а свако ко помисли да је могуће да олако изведе неку лукаву подвалу, убрзо бива иронично обесмишљен попут пародичног барона.

Пара & доxа


Да бисмо успешно завршили нашу кратку историју лагања, потребно је да истакнемо логичку страну језика којим се користе преваранти и обмањивачи. Парадокси представљају логички противречне исказе. У етимолошком смислу, парадокс значи немогућност и састављен је од две речи пара (супротно) и доxа (мишљење). Свима су нам познати Раселов парадокс и пример са Тезејевим бродом, али нам је овде потребан најлукавији од свих, парадокс лажова.

У филозофији и логици, класични парадокс лажова представља изјаву у којој лажов тврди да лаже. Ако лажов заиста лаже, онда ће реченица "Ја лажем" бити истинита, а ако говори истину, иста реченица ће бити лажна.

Парадокс лажова се први пут појавио у 6. веку пре нове ере, као Епименидов парадокс у којем Епименид изговара реченицу: "Сви Крићани лажу." Међутим, Епименид је такође Крићанин, што би значило да и он лаже када изговара дату реченицу, а ако је то случај, онда Крићани говоре истину. Пре него што поменемо Алфреда Тарског, Сола Крипкеа и Булову алгебру, као начин да се спасемо од овог конфузног парадокса, изложићемо и најбајковитију верзију логичког лажова, Пинокиов парадокс.

Пинокио је протагониста бајке за децу, Пинокиове авантуре, коју је написао Карло Колоди 1883. године. Иако жели да постане прави дечак, Пинокио је заправо дрвена лутка, а да би заиста и постао прави правцати дечак, мора да се придржава извесних правила. Једно од тих правила слаже, његов нос порасте у дужину. Не постоји ограничена дужина до које Пинокиов нос може да порасте, што више лаже – то му је нос све дужи, па тако у једном тренутку његов нос постаје толико дуг да не може да изађе кроз врата собе.

Није тешко претпоставити да Пинокиов парадокс настаје када наш дрвени дечак изговори реченицу: "Мој нос сада расте." Као у претходним подврстама парадокса лажова, ова реченица није ни истинита и лажна па самим тим остајемо у месту, надајући се да се под нама неће отворити црна рупа логичке неконзистентности. Интересантно је да је Пинокиов парадокс осмислила дванаестогодишња девојчица Вероника Смит, 2001. године.

Узрок свих наведених парадокса лежи у недостатку семантичких предиката. Алфред Тарски решава наше парадоксе увођењем хијерахизације језика. Ако разликујемо објект и мета-језик, онда ћемо схватити да су Епименидове и Пинокиове реченице семантички затворене, не можемо да им припишемо никакво значење јер се налазе у делу језика који је апстрактно створен да опише наш свакодневни језик столица, саксија и аутомобила. Слично, у фикцији дијалога између Платона и Сократа, Сократ пита да ли може да пређе Буриданов мост? Платон му одговара дуплим питањем: "Ако те питам да ли не можеш да пређеш мост?, да ли ће одговор на то питање бити исти као и одговор на ово питање?" Сократ, шта год одговорио, остаје укопан испред Буридановог места.

Лагање може да донесе много користи лукавом појединцу, ако је вешто изведено и ако тај разоткривен. Матрица улога, потенцијалне користи и штете, када је реч о лагању. Митологија лагања има дубоке корене, прича о еденском врту, Адаму и Еви, представља један трагичан исход друштвеног избора. Ђаво, прерушен у змију, успева да наговори Еву да проба јабуку са забрањеног дрвета. Наравно, овде није у питању обично дрво, него дрво знања о добру и злу, за чије је плодове Бог изразито нагласио да су забрањени. Међутим, змија уз помоћ лажи успева да наговори Еву да јабуку понуди Адаму. Адам је загризао јабуку након чега му се део воћке заглавио у грлу, па смо тако добили Адамову јабучицу. Наравно, Адам и Ева су прогнани из раја, чиме ова хришћанска прича недвосмислено указује на став западног света о лагању и обманама.

Осим илустративне енигме наше кратке историје лагања, овај текст има за циљ једну препоруку. Када се нађете испред Буридановог моста, у покушају логичког обмањивача да вас збуни питањима, одговорите му онако како је Сократ одговорио Платону. Оптужите га за софизам, а затим мирно пређите мост у правцу који сте наумили. И запамтите, у лажи је дуг нос!

(Национална географија)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".