АНТИЧКЕ ПСОВКЕ: Овако се некада псовало

Античка римска књижевност може се разматрати из више углова.

Денис Пауш, професор класичне филологије на Универзитету у Дрездену, у својој књизи Виртуозна подлост. Умеће вређања у антици (C. H. Beck Verlag, Minhen 2021), избрао је један њен врло људски аспект, наиме тему ниподаштавања других људи.

Од виртуозне подлости у комедијама Невија и Плаута до Петронијевог Сатирикона, може се наћи и забавно и злобно.

После уводног разматрања Пауш систематизује материју у седам тематских кругова, сходно политичком отпору, ривалству између политичара, односно књижевника, свакодневним дуелима вређања, понижавања или подсмевања било у односу на позив/професију или порекло.

Изрази попут Ти си похотљивац, прождрљивко, коцкар!, у антици су биле још умерене увреде.

Чак и виртуози углађених израза као Цицерон, који је у вербалним дуелима секао оштром сабљом, радо је употребљавао и елегантни мач.

Грубе поруге нису појава од доласка интернета: још у антици је та вештина досегла форме посебног умећа.

Класични филолог Денис Пауш сакупио је највиспреније међу њима, као на пример – Ти оглођана харинго, флекави персијски кафтану, буре пуно соли, гњила маслино, напуњен си белим луком као римски робови-веслачи.

Оваква омаловажавања и покуде имају како културно-историјску, тако и делектирајућу вредност.

Као реторичка техника, ниподаштавања су доживљавала коњуктуру и осликавала су друштвене односе дотичне епохе.

Тако је Цицерон мислио да он живи у „in tam maledica civitate““ („у граду који чезне за поругама“).

У основи, доцна римска република била је идеални хумус за калкулисане увреде.

Умеће увреде аутор нуди већ на почетку своје књиге цитираним тирадама исписаним Плаутовим пером (2. век п.н.е), у коме некакав љубавни пустолов грди оца лаке девојке која му је запала за око.

Политичка клима у Риму, почев од грађанских ратова, била је под доминацијом противника и социјалних оспоравања.

Посебно су омражени били некадашњи робови који су се домогли новца. За Пауша је Рим у позном републиканском добу налик Либеку у време Буденброкових.

Ту је расуто много жучи и отрова између традиционалиста и модерниста.

Увреде као ars invectiva (умеће поруге) имале су у античкој реторици дефинисано место.

Оне су биле саставни део царског школског система.

Квинтилијан је својим ученицима саветовао да се том вештином не служе као прогимназмата.

Овај појам потиче из области спорта и означава Грке који се загревају пред такмичење.

Мимо етаблираних песама као поруга, нуде се и комедије, епиграми и сатире, као солидне формуле за вређања свих врста.

А, Паушови извори су принципијелно дела античке књижевности и историографије.

Прелаз између реторички регулисаних излива гнева и спонтаних поплава поруга чине бројни графити као на премер у Помпејима.

Албанус је педер! – класичан је пример, који се и данас са непромењеном формулацијом може видети на зидовима кућа.

Што се садржаја тиче, аутор Пауш га тематски систематизује на следећи начин: између ривала у политици, између песника, социјалних група, староседелаца и туђинаца, нормалних и ексцентрика.

Мотиви су сексистички, ксенофобни или изражени у класичним језичким сликама.

Овде је на делу прави hate speech и shitstorm  из античког света – истинитог, лепог и доброг.

Да се управо Цицерон једног дана жалио што живи у Риму у коме су увреде радо виђене (ин там маледица цивитате), није лишено комике.

Овај највећи ауторитет античке реторике био је и велемајстор у ниподаштавању. Тако је једнога дана свог политичког противника назвао Ти црно ништавило, парче измета, бруко.

Све једно да ли политичари, песници или филозофи – сви су знали да вулгарно сочно и масно узврате ако им се когод испречи.

Понекад ни покојници нису поштеђени увреда, као на пример цар Клаудијус коме је Сенека, уместо да примерено његовом царском статусу, плете апотеотичке химне, он га је бласфемично унизио и представио као тиквана.

Чак ни славни Јулије Цезар није био поштеђен таквих напада речима омразе и поруга.

Денис Пауш, најкраће, нуди најбоље од античких увреда, јер код њега дефилују прворазредни списатељи као што су Плаут, Катул, Хорације, Јувенал, Марцијал… Дрезденски класични филолог овом књигом приближава феномен вербалног насиља као саставног дела реторичке и књижевне праксе антике.

(Данас)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".