Како је 19 ГЕРИЛАЦА отерало АМЕРИКАНЦЕ из Вијетнама

Када је Вијетнам прогласио независност од Француске 1954. године за његово становништво уследио је дуг период страдања, разарања и турбуленција на разним нивоима.

Земља је убрзо подељена на Демократску Републику Вијетнам (Северни Вијетнам) и Републику Вијетнам (Јужни Вијетнам). Прва се развијала под утицајем комунистичких земаља (Совјетски Савез, Кина, Северна Кореја), а друга под утицајем западних земаља, у првом реду Сједињених Америчких Држава.

Вијетнам је потонуо у грађански рат, који је интернационализован 1964. када су америчке оружане снаге добиле мандат за интервенцију у овој земљи. Повод је био напад на два америчка разарача у Тонкиншком заливу чија се истинитост и дан-данас оспорава.

Искрцавањем америчких снага сукоби су интензивирани. Бомбардовања напалм-бомбама, герилске заседе, масовне егзекуције, све су то били призори који су 60-их година попуњавали новинске редове и телевизијске прилоге.

Тет офанзива као прекретница

Чињеница да су медији имали потпуну слободу у извештавању изазвала је снажно антиратно расположење америчке јавности, јер је често пласиран материјал на којем се виде сандуци покривени америчким заставама или санитетска возила са рањеницима.

Протести су достигли толике размере да ни политички ни војни апарат САД нису могли да их игноришу. Они су доживели свој врхунац баш у време Тет офанзиве (1968-1969) коју су покренули припадници Вијетконга. Упркос чињеници да су северновијетнамске снаге претрпеле страховите губитке, покретањем офанзивних операција постигле су повољан пропагандни ефекат.

Подршка америчке јавности ратној политици и тадашњем председнику Линдону Џонсону почела је нагло да опада, до те мере да је Џонсон повукао своју кандидатуру за председничке изборе '68.

Како је шака герилаца узнемирила америчку јавност?

У гомили потресних детаља које су забележиле камере и фотоапарати, један се издвојио као прекретница у односу према рату: напад на америчку амбасаду у Сајгону.

Наиме, група од 19 герилаца Вијетконга напала је дипломатско представништво чије су мере обезбеђења у том тренутку биле минималне. У нападу је убијено неколико војних полицајаца, остали су се повукли у зграду амбасаде где су сачекали појачање. 

Једночасовни напад Вијетконга је одбијен. Ипак његов одјек имао је снажан утицај на политичке прилике у САД. Када је генерал Вилијам Вестморланд затражио додатних 200.000 људи за контраофанзиву, медији и јавност су тај захтев протумачили као очајнички потез за избегавање војне катастрофе и довели у питање извештаје према којима је Вијетконг претрпео пораз.

У односу према ратним операцијама у југоисточној Азији, америчка јавност била је потпуно деморалисана. Све више младих Американаца одбијало је да се јави у регрутне центре. Један од предводника бунта био је славни боксер Мухамед Али.

"Вијетнамизација" као завршни чин

Убрзо, председник Џонсон је саопштио да напушта изборну трку. Врућу председничку штафету из његових руку преузео је Ричард Никсон '69. Нови шеф државе је с обзиром на већински став јавности спровео политику "вијетнамизације".

У питању је било постепено смањивање директног учешћа америчке војске у ратним операцијама. Уместо борбеног ангажмана, акценат је био на снабдевању и оспособљавању снага Јужног Вијетнама да се сами изборе са својим сународницима са севера. Америчко учешће у борбама укључивало би само употребу авијације у одређеним случајевима.

Смањено присуство копнених снага користили су северновијетнамци појачавајући офанзивна дејства. Такво стање на терену довело је до Ускршње офанзиве 1972, последње у присуству америчке војне мисије у овој земљи. У борбама је ангажовано америчко ратно ваздухопловство као подршка јужновијетнамцима.

По завршетку седмомесечних борби, обе стране су прогласиле победу, упркос чињеници да је Северни Вијетнам заузео 50% територије Јужног, чиме је направио стратешку подлогу за завршну офанзиву и обарање јужновијетнамског режима које ће уследити 1975. падом Сајгона.

Америчко повлачење и пад Јужног Вијетнама убрзала је афера Вотергејт, односно низ нелегалних активности попут шпијунаже, саботирања и застрашивања с којима је повезана Никсонова администрација.

Након две године истраге, Никсон је поднео оставку 1974. године. Годину дана раније, последњи амерички контигент напустио је крвави терен југоисточне Азије, праћен хорски понављаним питањем америчке јавности - "за које идеале су гинули наши момци хиљадама километара од својих кућа?"

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".