НАЈВЕЋИ БОЕМ БЕОГРАДА: Како је Преле остао без ока

- Кафана ти је српски парламент. То је кућа и црква. Код нас се у кафанама дешавају најважније ствари. Ту се руше владе, постављају нове, оснивају странке. Кафана је једини универзитет који сам завршио. То је мој универзитет који не бих мењао за Оксфорд - говорио је велики београдски боем.

Одрастао је на Чубури и Црвеном крсту.

- Рођени Београђани нису морали да иду у школу, јер су одмах све знали -  говорио је.

Маштао је да постане фудбалер и у томе бар делимично успео, докопавши се млађих категорија Црвене звезде.

- Музика ми је била све и тако је остало - рекао је несуђени правник који је, упркос великој жељи своје мајке, напустио гимназију и почео да живи рокенрол.

Прелевић је тих година наступао у неколико београдских бендова, а његов таленат није промакао Корнелију Ковачу. Немирна нарав, али и љубав према алкохолу резултирали су прекидом сарадње са Ковачем.

Неславан крај у Корни групи, значио је величанствени почетак позоришне каријере. Његов таленат је одавно био познат Мири Траиловић и Јовану Ћирилову. Амбициозни пројекат "Атељеа 212" који је у свом репертоару уврстио бродвејски хит “Коса”, никако није могао проћи без Прелета. Певао је насловне сонгове, наступајући заједно са Миром Пеић, Драганом Николићем, Мишом Јанкетићем… Прелету се тада смешила велика каријера пошто је један од најзначајнијих светских редитеља Боб Вилсон, желео по сваку цену да га одведе у САД. Да своју намеру неће спровести у дело, Американац је схватио после једног извођења “Косе”. Након бројних хвалоспева, молби и умиљавања, Преле га је брутално извређао и започео тучу која је значила и прекид сарадње са "Атељеом".

- Никада нисам срео човека који воли да пије и има меру. Волим алкохол, а свака велика љубав се претвара у мазохизам.

Алкохол га је коштао здравља и донео му многобројне конфликте у којима није штедео себе а ни друге. Епилог је био губитак ока у једној од кафанских туча. Проблеми са здрављем су се низали као на траци, да би се Душко Прелевић после ампутације ноге суочио са тешким инвалидитетом.

Приче из сопственог живота и тадашњих јунака Београда, преточио је у књиге “Како је умро Баш Челик” и “Воз за једну битангу”.  Написао је сценарио “Последњи круг у Монци”, дело по којем ће нешто касније настати и једно од значајнијих остварења домаће кинематографије.

Мало је познат податак да је већ нарушеног здравља да написао и наставак сценарија по ком је требало да буде снимљен “Последњи круг у Монци 2”.

Једном је иако је остао без обе ноге плесао са Оливером Катарином…

- Тог дана када сам стигла код њега, Преле је био необично расположен. Пустио је неку дивну музику, а онда је одједанпут рекао: “Хајде да плешемо!” Мени клецнуше колена! Била сам потпуно збуњена. Помислила сам - како ће он да игра без обе ноге! Гледала сам да му не кажем нешто чиме бих могла да га увредим. Ситуација је била веома деликатна. Питала сам се како ће он то да изведе, како се уопште може плесати без ногу! А опет нисам смела да га питам, јер сам се плашила да га не увредим. Стајала сам укипљено не знајући шта да радим. Каже он: “Шта је? Ајде! Ајде дижи се!” И он узме ону вештачку ногу, намести се преда мном, затим узе штап и подигне се.

- Онда је пустио неку дивну музику и обгрлио ме око струка. И ми кренемо да играмо. И он је играо. Преле је играо! Човек без обе ноге плесао је са мном! То је требало видети. Успео је да игра са том вештачком ногом. И то уопште није био неугледан и климав плес, јер Преле је био јако музикалан. Имао је танана осећања за музику и покрет и умео је да учини да све буде савршено. Плесали смо дуго, обоје смо осећали колико је то посебан трен - победа над телом и природом, тријумф уметности и снаге, испричала је једном Оливера Катарина.

Није се женио, а посебно место поред његове мајке Анке у његовом срцу зауезеле су његове ћерке - Милица и Дина.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".