Извор:Фото: Зоран Трбовић

УМИРАО ЈЕ У ЊЕНОМ КРИЛУ: Последњи Миланови тренуци пред смрт

Извор: Нпортал

27.05.2022.

11:20

ЧУВЕНИ српски рок музичар Милан Младеновић, певач и гитариста култног рок бенда “Екатарина Велика”, преминуо је пре 27 година, а његова музика и даље се слуша.

Милан Младеновић рођен је у Загребу, 21. септембра 1958. године, а у шестој години са породицом се преселио у Сарајево.

Крајем седамдесетих година основао је свој први бенд "Лимуново дрво", да би након неколико година настао његов први значајнији састав - "Шарло Акробата". Због несугласица бенд се распао, а Милан је оформио нову групу "Катарина ИИ", која је касније променила име у “Екатарина Велика” и лансирала се у сам врх југословенске рок сцене.

За Милана Младеновића рокенрол био је начин живота, а музика, како је говорио, ваздух који је удисао:

- Почео сам да свирам у четвртом разреду основне школе када ми је отац купио акустичну гитару на којој је писало Танго, потом сам ишао у музичку школу и научио неке акорде. Било је то у Сарајеву где смо се доселили када сам имао шест година и на чудан начин мислим да је оно мрачно утицало на мене. Био сам страшно ратоборан, истинољубив и стално сам се тукао са старијима од себе. Они су ме наравно млатили, и долазио сам кући крвав, плачући, што је трајало до 1970. када смо се преселили у Београд.

- У Сарајеву сам имао најбољег пријатеља Амера са којим сам идући улицом стално певао Битлсе. Тада сам желео да када порастем постанем један од њих. У том периоду много сам читао, што ми је остало као потреба и касније. Стално сам мењао укусе, час би ми се нешто свидело, а час не би. Сећам се да сам махнито читао Александра Диму и то испод клупе за време часа због чега сам и оћоравио, па сам касније морао да носим тегле на очима и нисам видео белу мачку у мраку - причао је Милан у емисији "Три жеље за златну рибицу" и додао:

BloombergAdria.com

- Кад сам дефинитивно одлучио да се бавим рокенролом то се мојим родитељима уопште није допадало, али сам се на крају изборио да се навикну на то, а онда би им било драго када прочитају моје име у новинама. Почели су активно да ме помажу и подржавају. На неки начин као и сви други људи, и ја сам савршена мешавина својих родитеља. Чини ми се да сам жесток на мајку и благ на оца, а када је реч о физичком изгледу, једино са сигурношћу знам да сам нос наследио од тате.

Милан је важио за великог шармера, за којим су уздисале београдске, али и даме широм Југославије. О његовом приватном животу мало се знало, а много полемисало. Последње године провео је са Мајом Маричић која је била његова највећа животна љубав, и којој је посвећена песма “Очи боје меда”.

Током кратког прекида у њиховој вези, његово срце на кратко је успела да освоји и новинарка и водитељка Луна Лу.

- Није баш пријатно када људи желе са вама да причају и онда када нисте расположени за то. Више не могу нигде да одем, не могу да радим оно што желим. Људи ме све чешће малтретирају. Не могу да се помирим с тим преувеличавањем на свим пољима, изгубљеним временом које проведем у разговору са онима који ме зову без икаквог разлога и хоће да чују само трачеве. То уме да буде врло непријатно - изјавио је Милан у поменутом интервјуу.

У августу 1994. године, након наступа "Екатарине Велике" на фестивалу у Будви, Милан Младеновић пребачен је у болницу где му је констатован рак панкреаса. После три месеца борбе, 5. новембра 1994. године, преминуо је исцрпљен у 36. години и са свега 35 килограма.

Његову смрт пратиле су бројне контроверзе. Полемисало се о томе да ли је користио опијате, а њему блиски људи тврдили су да је био изузетно одговоран, строг, посвећен читању и да није користио дрогу. Други су, пак, заступали мишљење да је умро од АИДС-а који је добио као последицу дугогодишњег конзумирања наркотика.

- Извесно је да кроз живот идем стихијски, па где се зауставим. Једно је сигурно - никад не знам где ћу кренути. Ја не могу да певам о ванземаљској љубави, ако ме гуше и раздиру овоземаљски јади. Стојимо на рубу изнад неке разјапљене провалије која с нестрпљењем чека да нас прогута, а изнад нас, разбуктала се вулканска лава која почиње да цури, растеже се по нама. Чини ми се да смо стиснути, не можемо ни корак назад, али ни напред… Борите се за своју личну слободу, не дозволите да вас неки лажни сребрњаци и криво оправдане норме угуше, борите се за живот. За крај бих рекао само да ми ни у ком случају није жао што сам све ове године протраћио на тако неозбиљну ствар као што је рокенрол, и мислим да поштеније и искреније нисам могао да потрошим све те године - речи су којима је завршена његова монографија.

Поред његових родитеља, клавијатуристкиња ЕКВ-а Маргита Стефановић била је једини сведок трагичног одласка Милана Младеновића. Она је својој пријатељици описала како је изгледао његов последњи дан.

- Мада је навикла да се суочава с губицима, доживела је смрт родитеља и многих пријатеља, смрт Милана је потпуно пореметила Маргиту. Дан пре Миланове смрти, 4. новембра 1994. Маги је била у свом стану на Славији. Зазвонио је телефон. "Можеш ли да дођеш до нас? Милан само хоће тебе да види", вапила је Миланова мама Даница. Маги је одмах ухватила такси и отишла до стана Младеновића на Новом Београду. Милан је лежао у кревету. Било је мрачно. "Немој да плачеш, све смо ово знали", рекао је Милан. Затражио је да стави главу у крило код Маргите и да га мази по глави. То су често радили. Заспао јој је у крилу. Остала је неколико сати сама с њим. На растанку му је рекла "Видимо се сутра". Није јој ништа одговорио. Само ју је нежно погледао. Сутра је преминуо - испричала је Лидија Николић, ауторка Маргитине биографије "Осећања. О. Сећања" и њена блиска пријатељица.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".