ПО ИВИЦИ ЖИЛЕТА: Гага умало погинуо на снимању "Отписаних"

Према његовим речима, никада се није либио да преузме ризик, те је увек сам снимао сцене у каквима уместо глумаца обично наступају каскадери. Текст преносимо у целости:

Вероватно ме је Бог одувек симпатисао кад сам, ето, здрав и читав доживео и овај дан. Несташан сам био и остао, признајем, и у чисто физичком смислу, а и у оном духовном. Најчешће сам баксуза лично изазивао, а постоје и дан, недеље, па и године, кад све иде низбрдо. А многи су ме баксузи и добровољно спопадали. Било је тога и превише оних година у време снимања "Сеоба". Кад су царовали баксузи у људском облику. Мука ми је да се тог смутног доба сећам и трудим се свим силама да све заборавим. Биле су то можда и неке моје најснажније, и у личном и уметничком смисли најзрелије године.

Беше то моја велика, животна улога, велики пројект, у који сам много инвестирао и уложио себе. Онемогућено ми је да радим друге послове па сам најзрелију своју енергију тако проћердао и профућкао. Добио сам ипак на неком искуству уколико уопште имам времена да то искуство искористим.

BloombergAdria.com

За време снимања многих филмова глумио сам у сценама које су често биле и животно веома ризичне. Доскора сам покушавао да све урадим сам, јер су сви моји каскадери били и моји пријатељи и свему потребном су ме научили, а и ја сам волео да у својој улози за сваку ситницу будем и лично одговоран. За мене је прави изазов да будем све што мој лик и јесте.

Кад сам снимао "Отписане" у једној старој електричној централи, где је било рушевина с неким гвозденим конструкцијама, требало је да пређем по гвозденој штангли, широкој двадесет центиметара, а дугачкој двадесет метара, између две рушевине над простором који је зјапио у дубини преко тридесет метара. Пошто је каскадер који је дублирао Стеву Жигона као злогласног као злогласног Кригера, прешао ту штанглу, упитао ме је Аца Ђорђевић да ли лично хоћу да пређем. Рекао сам: - Да, како да не!

BloombergAdria.com

Пошто сам видео свог друга каскадера Пигија како је лако прешао кренуо сам као од шале. Негде на пола, на тој вечно суровој тачки свих путева, посумњао сам да ћу моћи да стигнем преко, и задрхтао. Констатовали су то и сви у екипи што ме је још више изнервирало, па сам чучнуо, обгрлио шипку и позвао у помоћ. Осетио сам да сам у опасности пошто доле није било никакве мреже, и да сам се оклизнуо, никад више...

Аца ме поштено изгрдио и рекао да ми више неће дозволити да играм у таквим сценама.

Моја улога у филму "Моја породица у светској револуцији" имала је једну сцену у којој је требало да се пењем на димњак од 64 метра. Изабран је онај на Бајлоновој пивари. Снимале су ме тад две камере. Једна са оближње "Политикине зграде, а друга испод димњака. Пре него што сам пошао, мој колега Бата Ченгић ми је рекао нешто што никада нећу заборавити: - Као човеку ти саветујем да се не пењеш, а као уметнику, да не одустанеш.

BloombergAdria.com

Био је то демагошки савет али за мене изазов. Требало је да понесем једну велику ролну на којој је писало: "Фабрике радницима" и да је раширим пошто се попнем и усправим на самом врху димњака. Пео сам се по кламфама по којима се иначе пењу оџачари, али пошто димњак годинама није "радио", оне су биле расклиматане и несигурне. На врху је површина димњака била попут цигле на коју сам стао, усправио се развио паролу... Преко токи-вокија, који сам имао у џепу говорили су ми где и кад да станем и шта да радим. Пошто сам све обавио, директорка Михић је кренула да виче да сиђем, међутим, у другом џепу сам имао пљоску вискија па сам рекао да ме сачекају док попијем у своје здравље, јер на тој ваздушној висини никада нисам имао прилике да пијем виски, сем у авиону. Тад сам схватио да је лакше попети се него сићи, као и у животу уопште. Филозофски речено, лакше је некуд стићи него вратити се на старо. Чим се спушташ губиш мотив који вуче, и што си ближе земљи, све је теже.

На снимању "Националне класе" нису ми дали да возим, мада сам глумио рели-возача, а приватно сам се и бавио релијем. Имали смо ту на Звездари једну праву трку. Позвали су праве рели-возаче, мећу којима и Комненића, који је тад био првак државе. Вођа снимања, Лауренчић, није хтео ни да чује возим јер је сцена била на пола филма, што би значило да ако се мени нешто деси, нећу моћи да завршим филм. Са Комненићем, коме није било стало да пошто пото вози, сам се договорио да ипак возим ја. Међутим, на самом старту, примети то Лауренчић, успаничено дотрчи до мене и врати ме. А требало је да то буде једна тако добра трка, аутомобилски "родео". Тражило се, наиме, да возимо по блату, што се иначе у принципу не ради.

BloombergAdria.com

Зов за разлику датира из детињства. Припадам генерацији која је буквално одрасла на улици. Није било играчака, па смо измишљали игре, а биле су, што опасније, то интересантније. Играли смо се, на пример, карбитом, од којега је више мојих другара страдало. У рушевинама се могло наћи још по која заотала бомба или немачки шлем и штапини од динамита, прави "Елдорадо" за нас.

Долазили смо на пољану, копали рупу на коју смо стављали карбит и поливали га водом. Преко смо стављали празну металну кутију од конзерви која је на горњној страни била бушна. Један другар би стављао прст на ту рупу док би други приносио запаљену новину. Чим овај први дигне прст и ватра се споји са с тим ваздухом, конзерва лети у ваздух попут топовског ђула. Тако је један мој друг и страдао. О томе где смо се све пентрали и врзмали, поготову по оним зидинама на Калишу, па о спуштању у Римски бунар, прича је дуга. Међутим, никада се још нисам потпуно смирио. Употребићемо за боље објашњење једну народну која због "народних" речи није баш за новине: "душа хоће, а д... клокоће".

Душа ми је остала пустоловна и води ме често по ивици жилета. Увлачи ме у опасне теме због којих би озбиљно могао да надрљам. Кад сам преживео и "црни талас" забрањивања, не давања филмова, него снимања и оживљавања великих идеја које је заувек прогутао мрак прошлости, преживећу ваљда и будуће духовне димњаке и духовне провалије и поноре.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај прилог је изашао у "ТВ Новостима", 25. фебруара 1991. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".