Извор:Фото: Профимедиа

Како су руски падобранци заузели главни аеродром?

Извор: Нпортал

14.06.2022.

10:47

ДЕВЕДЕСЕТИХ година у Југославији често се занемарују у дискусијама о данашњим односима између Русије и Запада

ЈУЧЕ се навршила 23. годишњица конфронтације између руских падобранаца и НАТО снага на аеродрому Слатина у Приштини.Догађаји . Многи не схватају зашто је јавно мњење у Русији, које је благонаклоно гледало на САД и Западну Европу након распада Совјетског Савеза, одједном постало скептично према Западу.

Руски историчар Јевгениј Норин је у тексту за "Раша Тудеј" исткао да је наивне и идеалистичке илузије многих Руса развејала НАТО агресија против Југославије 1999.

Од 24. марта до 10. јуна 1999. године, снаге НАТО-а су бомбардовале Југославију. Након великог броја жртава постигнут је мировни споразум којим су  снаге НАТО распоређене на територији Косова.

Норин пише да је за Русе то била трагедија, пошто историјски гледано Русија има јаке везе са Србијом.

- СССР се управо распао, а чеченска побуна је и даље била главна брига, тако да су Руси веома добро разумели ситуацију Срба. Многи су тада веровали, а верују и сада, да је Русија избегла југословенски сценарио само зато што је нуклеарна држава - пише историчар. https://www.youtube.com/watch?v=_uuWkOzB8Ts&t=1s

- Као држава, међутим, Русија није била у позицији да учини било шта суштински да подржи своје дугогодишње пријатеље. Земља је покушавала да се опорави од разорне економске кризе. Домаћа политичка сцена је такође била веома напета, а војска у хаосу. Ипак, Москва је желела да буде укључена у мировну операцију на Косову и, у идеалном случају, да добије мандат за распоређивање својих мировних снага на северу Косова, где је живело локално српско становништво - пише он.

Руски историчар истиче да је то био разуман план, пошто Србе није имао ко да заштити од етничког чишћења, али да је за НАТО то изгледало превише амбициозно. С обзиром на то да блок предвођен САД није био вољан да сарађује, Кремљ је одлучио да покуша да их натера да прихвате учешће Русије.

- План је био прилично једноставан и састојао се од маневра руских трупа које су биле део Стабилизационих снага у Босни и Херцеговини (СФОР). Комбиновани руски батаљон требало је да уђе на Косово, стигне до Приштине и обезбеди аеродром. Ово је тада требало да се користи као полуга у разговорима о учешћу Русије у међународним мировним напорима. Руски СФОР је 10. јуна добио тајна упутства да припреми 200 војника и лаких оклопних возила и маршира ка ваздушној бази Слатина у Приштини. Комбиновани батаљон руских падобранаца под командом пуковника Сергеја Павлова требало је да изврши задатак. Павлов данас обучава кадете на Руској војној академији - пише Норин.

Политички, план су израдили руско Министарство спољних послова и ГРУ, војна обавештајна агенција, иако су постојале фракције унутар руске владе које нису подржале ту идеју. Предузете су мере предострожности како би се спречило било какво цурење података, и само шест особа је имало пун приступ информацијама.

- На Косову је већ била стационирана мала специјална јединица. Чинило ју је 18 војника из специјалне оперативне групе ГРУ којом је командовао Јунус-Бек Јевкуров. По договору са Србима, Јевкуров је постављен за команданта ове групе, са извиђачким задатком – требало је да спречи било какве неочекиване појаве на аеродрому када тамо стигну главне снаге. Специјална оперативна група деловала је ефикасно и ненаметљиво, обављајући извиђачке мисије и држећи ситуацију под контролом, покушавајући да избегне сукобе са НАТО трупама и борцима ОВК - написао је историчар.

Он открива и да су у међувремену у Босни биле у току припреме за планирану операцију.

- Руска ваздушно-десантна јединица организовала је војну вежбу као покриће која им је омогућила да припреме опрему и трупе за почетак операције. Сваки војник је добио дупло више муниције и довољно сувих оброка за 10 дана. У 4 сата ујутро, 11. јуна, група је напустила Угљевик, возећи се оклопним возилима и камионима преко Југославије према Приштини. Било је укупно 15 оклопних возила и 35 камиона у којима је било 206 војника. Осим обичних војних камиона, у колони је било и неколико возила за допуну горива и возило везе. Морали су да пређу раздаљину од преко 600 км да би стигли до одредишта. Због инсистирања на брзини, почетни планови за већи конвој сведени су на само основна возила - пише руски историчар за "Раша Тудеј".

Колона је кренула напред великом брзином – око 80 км/х – пошто је српска полиција ослободила пут и обезбедила "зелени коридор".

- У Југославији је колона наишла на веома топлу добродошлицу. У Приштини су Срби у пролазу засипали руске оклопне транспортере цвећем. Ово је заиста било веома пријатно искуство за трупе, али је такође успорило њихов марш. Оклопни транспортери су коначно пред зору стигли до Слатине. Српски војници су их веома срдачно поздравили, а затим су им препустили контролу над аеродромом. Отприлике у 11 часова, британске и француске трупе су кренуле ка Приштини из Македоније. Британци су покушали да искористе слатинску писту за слетање својих хеликоптера, али су руски оклопни транспортери који патролирају аеродромом спречили да се то догоди - пише Норин.

- Генерал Весли Кларк је био бесан. Нисам могао да га кривим за то, али сам знао да, на срећу, нисмо на ивици Трећег светског рата - подсетио је историчар на речи Била Клинтона.

Норин пише и да је генерал Мајкл Џексон, који је командовао снагама НАТО на Косову, иступио и наредио британским тенковским посадама да крену ка аеродрому. У том тренутку, руски преводилац, старији поручник Николај Јациков, рекао је Британцима да ће последице бити страшне ако наставе даље. У то време је један руски војник, који се презивао Иванов, изашао и пркосно кренуо ка тенку, држећи бацач граната и спреман за борбу.

- Британци би без проблема поразили руски батаљон од 200 војника. Међутим, то је могло да изазове рат између две нуклеарне силе. И управо то је Џексон рекао својим претпостављенима: "Нећу да дозволим да моји војници буду одговорни за почетак Трећег светског рата". Британско особље је опколило аеродром. Руски падобранци су наредних неколико дана провели у окружењу. У међувремену, политичари су наставили преговоре - пише Јевгениј Норин.

Он истиче да је резултат ових преговора био разочаравајућ, и да је Русија могла да пошаље контингент својих трупа на Косово, али није добила посебан сектор.

- У ствари, то је значило да косовски Срби никада неће добити адекватну заштиту од кампање терора албанских бораца. Русија је у то време била слаба нација и није могла да надокнади недостатак политичке, економске и војне моћи са неколико смелих потеза. Током наредних неколико година, руске мировне снаге (укупно 650 људи) служиле су на Косову. Трупе су се повукле из покрајине 2003. године - написао је историчар.

Норин пише да се свих ових година на Косову одвијало етничко чишћење, уз прећутно одобрење НАТО-а.

- Већина Срба је напустила покрајину; многи су убијени. Српски споменици збрисани су са лица земље. На крају крајева, руско заузимање приштинског аеродрома није резултирало било каквом већом политичком променом. Москва на крају није успела да обезбеди чак ни сопствени сектор. За савремену Русију, међутим, ова епизода задржава донекле симболичан значај. По први пут од распада Совјетског Савеза, Русија се укључила у спољна питања и водила сопствену политику – ону која је била у супротности са западним наративом. У међувремену, операција НАТО-а на Косову имала је отрежњујући ефекат за оне у Русији који су подржавали Запад - пише историчар.

Он истиче да су у Русији Срби углавном виђени као сродан и пријатељски народ, и да је тако и данас.

- Москва се такође борила са домаћим проблемом – исламским тероризмом на северном Кавказу. Само неколико месеци касније, инвазија бораца Шамила Басајева и саудијског команданта Хатаба на Руску Републику Дагестан изазвала је сукоб познат као Друга чеченска кампања - подсећа Јевгениј Норин.

- Руси нису могли да не замисле да су на месту Срба. Морални став Европљана и Американаца о рату у Чеченији, у позадини НАТО бомбардовања Београда, изазивао је осећај злобне ироније. Док Руси не памте операцију у Приштини као пример бриљантне политичке победе, она се и даље доживљава као први пут да је Русија, у својој постсовјетској историји, успела да каже одлучно "не" Западу - закључује он.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".