ТРАГЕДИЈА НА СЛАВИЈИ: Мир Јам продала права за мало угља

Мир Јам је псеудоним књижевнице чији су романи обележили период између два рата у Краљевини Југославији и учинили је најчитанијим женским аутором.

Њено право име било је Милица Јаковљевић и рођена у Јагодини 22. априла 1887. године.

Детињство и младост провела је у Крагујевцу. После Првог светског рата се преселила у Београд, како би започела каријеру као новинарка у "Новостима" као једна од ретких жена у послу. После тога је радила и у "Недељним илустрацијама", све време иза псеудонима Мир Јам, који је задржала и када је почела да пише романе.

У свом стану у Молеровој улици на Славији, Милица је писала о љубави, браку и животу грађанске класе у Југославији. Шетала је београдским улицама "заносна у љубичастој пелерини, дотерана и негована, са дугим локнама, лепа и смерна Мир Јам, патријархална девојка из добре куће".

Кућа у Молеровој улици у Београду, у којој је Милица Јаковљевић живела, умрла, али и написала сва своја дела, срушена је.

Упркос чињеници да је писала о љубави и браку, Милица се никада није удавала, а о њеном приватном животу се много више нагађало него што се заиста знало.

Након што је прешла чедрдесету, по београдским кулоарима почела су говоркања да њен стан посећује тадашњи веома познати и један од најпривлачнијих глумаца Божидар Божа Николић. Од ње је био старији пет година, удовац, а веза је растурена након једне деценије због, како се причало, Миличиног категоричног одбијања да везу крунишу браком.

Волела је и Витоја, Словенца којем је посветила роман "Словеначка гора".

"Другог дана ја и Витој изашли смо пре подне сами у шетњу. Водио ме у парк Тиволи. Како је то диван парк, светао, пун цвећа, покрај једног малог језерца. Сели смо на клупу. Причали и заћутали. Птичице су цвркутале око нас, деца се у долини играла, сенке дрвећа покривале нас, језеро је било мирно, а моја душа усталасана. Витој ми се наједном наже ниже, обгрли ми рамена и пољуби ми усне", открила је у својој аутобиографији.

Мир Јам се залагала и за женска права. У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима женског пола. Издвојила се текстом "Треба ли подићи жени споменик", залажући се да се дамама призна свако умеће.

Била је критикована

Међутим, нису сви подржавали рад ове јединствене жене. Многи су је критиковали и оспоравали, уз аргументе да њен рад није могао да се мери са мушким ауторима тог времена. Често су је упоређивали са братом, познатим писцем Стеваном Јаковљевићем, аутором "Српске трилогије". Његова одисеја која је описала српског војника као правог победника у Великом рату донела му је тутулу аутора првог српског бестселера.

Милица Јаковљевић је аутор романа "Рањени орао", који се сматра најлепшом љубавном причом српске књижевности екранизован је 2009. године и тако се опет нашао у жижи јавности. Поред тога писала је и романе "То је било једне ноћи на Јадрану”, "Непобедиво срце", "Отмица мушкарца", "Грех њене маме", "У словеначким горама", "Самац у браку" и "Мала супруга"...

Тада се десио потпуни преокрет у њеном животу.

Милица, која је била једна од најпознатијих новинарки тог времена, током окупације одбила је да добро плаћен посао ради у Недићевим окупационим новинама како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву.

После рата за њу није било посла ни пензије, док је Стеван напредовао великом брзином на лествици друштвеног успеха. Два пута је биран за посланика у Већу грађана Југославије.

Ауторска права продала за мало угља

Била је одбачена, заборављена и санкционисана. Статус новинара је изгубила јер је прошло више од девет месеци без ангажмана, а нико није узимао у обзир разлоге. Одбијена је и за пензију, а да би преживела, сва ауторска права својих књижевних дела пренела је на београдског књижара Ивана Веселиновића.

То је обелодањено тачно 20 година након њене смрти, када је 1972. године Атеље 212 у свој репертоар уврстио представу "Рањени орао". Породица, која је очекивала материјалну добит због извођења њеног дела, остала је у шоку када се Иван Веселиновић појавио са уговором на чијој полеђини је писла порука да јој је он "омугућио да приушти нешто угља како се не би смрзла", те да зато на њега преноси сва права.

Умрла је 22. децембра 1952. године од запаљења плућа, а вест о њеној смрти нису објавиле ниједне новине.

(Курир)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".