БАЦИЛИ СУ НАМ БОМБУ У ДВОРИШТЕ: Тамара о одрастању на Косову

Тамара Ђурић проговорила је о тешком одрастању на Косову и Метохији, као и дискриминацији кроз коју је пролазила.

Ђурићева је рођена у Смедеревској Паланци, али је 1999. године за време бомбардовања била у родном граду оца Предрага, Косовској Митровици. Њен тата је целу породицу довео на Космет како би били у првим борбеним линијама у одбрани наше земље.

Детињство јој се разликовало од детињства вршњака, јер је доживела ствари које ниједно дете не би требало - бацили су јој бомбу у двориште, Албанци су јој отимали чланове породице, а морала је и да научи албански како би опстала у суровом свету.

BloombergAdria.com

- Летње распусте сам проводила у Косовској Митровици, код баке и деке. Дружила сам се и са Албанцима, један од њих ми је био најбољи друг. Кад је почео рат, одједном смо били на супротним странама. Најбољи друг ми је постао непријатељ. Имали смо аверзију једни према другима јер нисмо иста крв. Тада сам схватила да никада нећу моћи да имам партнера који није моје вере и националности.

Током рата је доживела бројне страхоте. У самом центру српског дела Косовске Митровице породица Ђурић је власник зграде са шест двособних станова. Тамара је била у једном од њих када су им шиптарски терористи бацили бомбу у двориште.

BloombergAdria.com

- Спавала сам са мамом, сестром и баком у дневној соби, када је нешто пукло. Сви прозори су нам попуцали. Бацили су нам бомбу. Чувао нас је КФОР, јер смо један стан изнајмили људима са телевизије, а други политичкој партији, која је имала и обезбеђење, али нису успели да спрече напад. Мајка је одмах рекла тати да се враћамо за Паланку, али он није хтео ни да чује, јер је велики патриота. Ни данас неће да прода те станове мада су нам Албанци нудили баснословне суме новца. Свако од татиних пријатеља ко је продао имовину био је мртав за њега. Велики је Србин. Такав ми је био и деда. Преминуо је 1999. од муке што гледа како Косово нестаје.

BloombergAdria.com

Ту се није завршио пакао кроз који су она и њена породица пролазили.

- Пекаре су махом држали Албанци, па сам на албанском морала да тражим хлеб. У супротном ми не би дали! Свакодневно су ми је*али српску мајку. Чак су покушали да отму моју баку Боринку. Хтели су да је увуку у један магацин, али ју је спасао комшија Албанац који је живео у кући поред наше. То је била једина шиптарска кућа у српском делу. Да је није упозорио да не улази у тај магацин, вероватно из њега никада не би изашла. Други шок смо доживели када смо сазнали да су члана моје породице, који је био високопозиционирани полицијски службеник отели, и то 28. јуна, на Видовдан. Месец дана је био у заточеништву.