Извор:Фото: Приватна архива
АНА КАПОР: ''Покушавам да забележим тренутак времена''
02.07.2022.
16:44
ЋЕРКА Моме Капора, сликарка Ана Капор открила је какав је био њен однос са оцем и шта ју је мотивисало да крене путем уметности. Осим тога, њено сликарство је предказање данашње светске ситуације. Ана живи у Риму, успешно се бави сликарством и одлично се сналази у улози мајке.
Рођени сте у породици уметника. Осим талента и заната, која је искуства и вештине Момо Капор пренео на Вас?
Моја млађа сестра Јелена и ја смо увек биле укључене у све оно што је радио. Још као сасвим малу ме је водио на изложбе и због тога сам заволела цео тај свет врло рано. Био је врло присутан отац, а у свет сликарства ме је увео кроз игру. Да бих била мирна док је он сликао, дао је и мени четкице и боје и на томе сам му и дан данас захвална.
BloombergAdria.com
Често сте путовали са породицом. Који је град који је оставио највише утисака на Вас, који је ''град успомена''?
Доста смо путовали. Тата је инсистирао на томе, па смо тако већ као деца обишле готово целу Европу, а са шеснаест година су ме родитељи послали први пут у Њујорк, где сам месец дана обилазила галерије и музеје. У то време сам мислила да би било добро да студирам у једном таквом граду, али је на крају, када је требало одабрати - Рим превагнуо. Сада сам срећна што је било тако.
Када је реч о тишини, да ли имате жељу да се понекад изолујуте од других људи и како сте се у младости носили са звањем ''Момина ћерка'', да ли Вам је пријало то или не?
Један од разлога због којих сам тако рано отишла из земље била је сигурно и жеља да све оно што урадим буде само моја заслуга, а не резултат неких срећних околности у којима сам се родила. Због тога нисам имала проблем ''татине кћерке'', јер у Италији тата није био BloombergAdria.com
познат као код нас и све је зависило само од мене. Тражила сам свој пут на неутралном терену где сам имала једнаке шансе као и други сликари моје генерације. Временом су моје слике биле примећене, почеле су прве изложбе које су полако довеле до тога да данас живим од сликарства, што сматрам својим највећим успехом.
Такође сте створили уметничку породицу. Да ли је тешко пронаћи баланс између уметнице и мајке/супруге?
И мој муж је сликар, он је завршио Ликовну Академију у Београду, упознали смо се давне 1983. године и од тада смо заједно. Наш син Лука је прекинуо традицију уметника у фамилији, он следећег месеца треба да дипломира на Правном факултету у Риму. Није било тешко ускладити посао и породични живот, јер смо Влада и ја увек све радили заједно и ‘’ускакали’’ једно другом у помоћ када је било потребно. Наравно, недостајала ми је мама која је у то време још радила па није могла често да долази код нас, али са добром организацијом је и тај период ‘’пролетео’’. Сада га се сећам са носталгијом и делује ми нестварно да је већ прошло толико година.
BloombergAdria.com
Може се рећи да су Ваше слике ведуте у којима се осећа празнина и тишина (може се чак рећи да сте предвидели ситуацију у којој се свет тренутно налази?)
Већ дуго сликам пределе без људи. Али, њихово присуство на мојим сликама, иако није на први поглед видљиво - постоји. Оно се осећа у траговима које су оставили иза себе. Покушавам да забележим тренутак заустављен у времену. Присуство људи дало би сликама временску конотацију а то је управо оно што желим да избегнем. Нажалост, улице и тргови Рима су неколико месеци подсећали на атмосферу мојих слика. Али, постоји суштинска разлика између опустелог града и онога што ја покушавам да насликам. BloombergAdria.com
У мојим сликама превладава спокој за разлику од атмосфере страха, неизвесности, присилне тишине и неке невидљиве претње која се осећала овог пролећа и која се сада поново јавља.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".