У свом животу потрудио се да себи и другима не доноси несрећу, да не иде преко својих могућности. Али, његове могућности биле су огромне, створио је од себе не само бесмртног глумца већ нешто више од тога: Зоран Радмиловић је Зоран Радмиловић. До те мере је заокружио и уздигао своју глумачку али и људску личност да је непоновљив и свима драг. Ушао нам је у душу, слободно се уселио, а ми смо га још слободније гостили јер са њим живот постаје тражена једноставност и тражена лепота живљења.
Његово даривање је велико. Стога је и наша љубав према њему велика… Ако тек мало завиримо у његову приватност која нас природно интригира, ако сазнамо како тако велика личност воли своје ближње и надасве своју изабраницу, наше поштовање према њему заокружиће се у блиставости која се ретко среће у човека.
Зоранов приватни живот обележила је доброта и пажљивост према родитељима и сестри. Родио се (11.маја1933.год.) и живео до студија у Зајечару. Стекао је добре пријатеље са којима је остао у добрим односима до краја живота. Нова познанства из каснијег периода нису се претворила у пријатељства, имао их је довољно и вероватно није сматрао да би са другима могао да оствари тако присну везу као са онима који су га пратили од раног детињства. Неговао је оно што је имао, био је свестан вредности пријатељства и тежине да се стекне, као и времена које је потребно да би се потврдила. То није умањивало његову дружељубивост у глумачком свету.
Његов љубавни живот обележила је анђеоски лепа али и паметна глумица Дина Рутић (рођена 18.новембра 1943.год). Тело јој је било складно, гипко, лице са крупним очима, љупким уснама… одавала је утисак умилне срне. Желела је да се посвети књижевности и уписала Филолшски факултет у Београду. Као ћерку познатог београдског позоришног глумца Јожета Рутића, брзо су је приметили и понудили да глуми у филмовима. За кратко време постала је најпопуларнија београдска глумица у Југославији. Прво је играла у филму ”Прометеј са отока Виснавице “(1964), следе “Омнибус 3”, “Мост”… тв снимања и други филмови.
У себи је носила неодољиву лепоту духа, скромност је била уткана у њу. Слава је није променила, остала је једноставна, срдачна и даље везана за књиженост. Дина је волела да слуша Шарла Азнавура, а од глумаца јој је био драг француски глумац Жерард Филипе. Након што је имала прилику да глуми заједно са Зораном Радмиловићем у ТВ драми Моме Капора “Провод”, изјавила је у једном интервјуу како би волела поново да ради са њим јер је пријатан за сарадњу и врстан глумац. Уз њега, рекла је Дина, сви играју добро. А у Зорановој глави већ је тутњала жеља-мисао коју је изговорио док је посматрао како иде на факултет:
“ова мала ће бити моја жена”. Зближили су се, Дина је раскинула веридбу и кренула у заједнички живот са Зораном. Венчали су се 1966. године. У њиховом браку били су упућени само једно на друго, посао је завршаван на послу и о томе се у кући није причало. Зоран се бринуо о свему, ушушкао је своју вољену Дину у топлину и сигурност.
У складу са Зорановим ставом да на живот треба гледати са радосније стране, проводили су време у радости, смеху, нежности… Ја имам свега довољно - говорио је Зоран - и мени је лако да тако живим. И Дина је била духовита и ведра, њихов спој био је савршена игра духовне блискости. Кад је Зоран говорио о свом животу и погледу на њега, није заборављао на оне којима тежина живота не дозвољава да на живот гледају са смешније, радосније стране. Шта год да је изјавио, увек је говорио са мером и осећајем за све људе.
Дина је потицала из породице која је била комунистички настројена те је и она прихватала здусно живот под окриљем своје комунистичке домовине. Зоран је делио супротно мишљење, његов осећај за праведност кретао се у другачијим оквирима. Супротна опредељења постала су само извор шала и смеха који је доминирао у њиховом дому.
У Зорановој 41-ој години у њихов живот улази кћи Ана. Нова, неизмерна радост живота у троје учинила их је још креативнијим у њиховом заједничком животу. Зоран је писао дневник о одрастању Ане. Чинио је све да Ана буде срећна, да јој развије машту без које се лоше живи… Тако је мала Ана спасила Зорана од смртоносне змије при обиласку зоолошког врта. Можемо предпоставити како ју је полако, домишљато, систематски и стрпљиво навео да тако размишља. Поред Зорана и његовог духа све се буди…
Зоран је инсистирао да слободно време проводи заједно са Дином и Аном јер му је била потребна љубав и радост његове породице. У свом духу рекао је како не разуме шта ће људима велики станови у којем свако има свој простор… Породица је ту да би била заједно.
Писац Душан Стојановић је написао књигу “Иза завесе” којој је претходило пет година проучавања Зорановог живота и рада. Књигу је написао у првом лицу покушавајући да уђе у личност Зорана Радмиловића. Ево како је осмислио један разговор Зорана са Дином:
- Динице шта мислиш да отпутујемо негде?
- Не мислим Зоране, спава ми се.
– Шта је. Опет Радован вечерас?
- Размишљао сам нешто, имамо парице, нисмо гладни. Ајде мало да бежимо.
…
-Па где да бежимо Зоране?
- Не знам, било где. Ето Аница је у Цавтату, могли бисмо и ми да отпутујемо негде, у неко место у ком нико за нас није чуо. Мало само, пар месеци. Шта кажеш?
…
- Дина је л` ме волиш?
- Волим те.
- Чувај нашу Ану.
- Дина је л` ме волиш?
– Волим………”
Срећу велике љубави Зорана и Дине, Зорана и Ане, прекинула је прерана смрт Зорана. Напустио их је 1985.године.
Дина није успела, а можда није ни желела, да креира неки нови живот. Повукла се из јавности и бринула о Ани. Она јој је оживљавала и допуњавала сећања на оца. Својим причама учинила је да Ана на неки начин настави да живи под окриљем свога оца. Како је на Ану оставио неизбрисив траг иако га је изгубила са свега 11 година, Дина јој надопуњава слику о оцу и посредно васпитава у Зорановим духу. Смејати се уз његове шале, досетке, примедбе… никад није досадно а ни време их не угрожава.
Ана ће одрасти, започети живот новинара, писца… Њене књиге су везане за приче којима “оживљава” оца презентујући и себе као талентовано дете које никад није могло да заборави своје детињство које је креирао њен отац у једноставној радости живљења. Та радост је остала да живи у њој све до њене ране смрти (фебруар 2017. год).
Након премишљања, Зоран је једном приликом рекао да би ипак желео да живи још један цео живот. У њему би вероватно поново били Дина, Ана и њихова срећа…
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".