-  Деведесете су ме потуриле у прве борбене редове, мој природни амбијент борбе за опстанак навео ме је да се запослим за осам марака месечно, да се борим за социјално осигурање, да сачувам своје најмилије, не обазирући се на околности и људе који су деградирали професију којој сам се посветила.Велике реформе завршавају се најчешће малим аферама. Ја сам, напротив, желела да учиним нешто корисно пре него помпезно. У гимназији у којој сам предавала за три месеца су сва деца донела потврду о здравим зубима. Опомену којом сам им претила ако то не учине нису схватали озбиљно, али све остало јесу. Као цртежи на оном мом замагљеном прозору за сањарење, све је нестајало без даха који би их оживљавао. Дочекала сам да ме петог маја отпусте из школе због “неиспуњења ратних радних обавеза” које су ступиле на снагу дан раније, а знали су да се тих дана борим за живот наше тешко повређене Јелене. Стисла сам и зубе и песнице још једном, и примила то са истим достојанством с којим сам две године касније одбила реваншистичку понуду за место директора исте гимназије. Мој осећај за правду избаждарен је на тонама угља, и тешко да се може померити пером, па све и да је то оно перо које потписује отказе, јер снага колико год да долази из корена исто толико је јачају и изданци - закључила је Оливера.

(Стори)

БОНУС ВИДЕО:

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".