Извор:Фото: Принтскрин/Јутјуб/Krležin Gvozd
ИНТЕРВЈУ ИЗ 1982. Овако је о себи говорила Ена Беговић
16.08.2022.
17:29
ЈУЧЕ се навршило 22 године од када нас је заувек напустила глумица Ена Беговић.
Та 2000. година за прослављену глумицу Ену Беговић била је година у којој је пронашла своју животну срећу удајом за предузетника Јосипа Радељака Дикана, а када су 1. јула те исте године постали родитељи малене Лане њиховој срећи није било краја. Нажалост у мајчинској улози Ена није уживала дуго јер се 15. августа догодила трагична саобраћајна несрећа у којој је глумица изгубила живот. За само 55 дана, Ена Беговић се удала, породила, прославила 40. рођендан и трагично преминула.
Ово је њен интервју из 1982. године.
Преносимо га у целости.
Новембар 1982: Ена Беговић, глумица (“Пад Италије”, “Идемо даље”, “Хоћу живјети”), студент, четврта година Академије позоришне и филмске уметности у Загребу.
Несигурна, помало уплашена, дуго размишља, плени неком чудном наивношћу, радознала, дечије шармантна, а опет код саговорника ствара утисак да тачно зна шта ради, шта хоће. Или је све то заједно помало глума?
Која је, уствари, права Ена – оно секси створење које се на великом екрану без трунке премишљања скида до голе коже и с још мање премишљања води љубав са својим партнером, страсно, уверљиво. Ена с екрана или Ена с којом сатима причамо о свему и свачему као с било којим студентом четврте године, било којег факултета.
Ена – жена, или, Ена – девојчица? Нама се чини нека друга Ена.
Моје прво сећање…
Сећам се, први пут сам “видела” мајку када ми је било девет месеци. То ми нико не верује, али ја ту њену слику памтим: нагнута над мојим колицима, кратко ошишана, црвенокоса – кров мојих колица и њена глава, то је слика коју све ове године носим у себи. Ја се сећам тога. Можда је невероватно, али ја знам да сам баш то видела – нагла се над моја колица и смеши ми се.
Мој највећи пријатељ…
Први, прави и највећи пријатељ је мајка. Па, мајка је све – сигурност, љубав, несебичност, стално жртвовање, бескрајно разумевање. Мајка је једино “место” где можеш да побегнеш од свих, да будеш на миру, без лажи, без претварања, без потребе да се понашаш другачије него што се осећаш.
По природи сам неуротична, несигурна, стално о нечему размишљам, стално с неким проблемима. На известан начин ја се плашим људи, и… а кад дођем код мајке, мени онда не треба никакво претварање ни лагање. Не морам да се правим да сам срећна и кад сам тужна…
Код маме сам ја – ја. Можда сам прерано (с 18 година) улетела у свет одраслих, старијих, свет у којем се врти велики новац, јер један филм ужасно пуно кошта, можда недовољно спремна, или…
Моје лице, моје тело…
Ја нисам лепа. Ја имам чудно лице, или боље речено – ја имам једно интересантно лице. Занимљиво све скупа, с извесним неправилностима, али употребљиво у сваком случају. Често ме питају колико у ликовима које тумачим има мене. Има ме, потпуно ме има. Остаје твоје тело, руке, ноге, глава.
Побећи од себе ни на који начин не можеш. Бар ја. Онда… За мене је “Хоћу живјети” изванредна прилика да комуницирам својим телом. У томе ми је пуно помогао Иво Фанука, сликар, који се родио с нормалним слухом, али је као дечак оглувео. Његово тело “говори”, али не претераном гестикулацијом, не пренаглашеном мимиком. Мене је фасцинирала његова мирноћа, отуда и у тумачењу ове глувонеме девојке пре свега из мене избија то – мирноћа.
Моја глума…
Ја за себе мислим да сам један добар, поштен човек. Нисам зла, покварена, не подмећем ником ногу, не уживам у туђим неуспесима. Не сналазим се најбоље у овом свету и не успевам да следим све “линије” које овај посао захтева, намеће.
Глума ми је, иначе, пуно помогла у животу. Била сам интровертна (а и сада сам), некомуникативна, несигурна… Академија ми је помогла да схватим да нешто вредим, да нешто могу, да сам као човек важна.
Глума ме потпуно опседа. Мислим да је најстрашније сазнање схватити да си лош глумац (има таквих који читав глумачки век себи то не признају), али за мене је још ужасније бити глумац, а не радити то. Правнику је лакше, он може да оде на боловање, глумац то не може, он има потребу да глуми, да му се аплаудира. Он мора стално да се доказује, потврђује.
Свака лоше направљена улога боли, то је страшно – срећеш људе на улици који ти то говоре, у таксију, на столици код пријатеља. Кад лоше одради посао, глумац као да не вреди ни као човек. Наш посао је давање људима, то људи знају, али не разумеју увек. Отуда глумачке трауме и бежање из света реалности, често и у алкохол… Мене је један таксиста недавно баш то питао: зашто сви глумци пију?
Ниједна професија и неуспех у њој не идентификују се у толикој мери с човеком – промашен глумац је промашен човек. Међутим, све то анулира аплауз оних 10.000 људи у пулској “Арени”… Ја сам по природи незадовољна, стално незадовољна. Сан ми је да једног дана направим улогу за коју ће и добри и зли признати да је добра. Највећа ми је жеља да постанем добра глумица, а за то треба пуно рада или пуно среће.
На неки начин ја сам успела, али то није никаква гаранција за даље бављење овим послом. Мене будућност плаши. Ја не знам шта ме чека, за годину-две… досадашњи успеси нису гаранција.
Моја стална заљубљеност…
Ја сам стално заљубљена и глупо ми је да се пробудим ујутру кад нисам заљубљена. Без тог осећаја као да вегетирам. Љубав ми пружа сигурност… а није ружно ни патити. Најстрашнији осећај је не волети, не осећати, бити равнодушан. Тада све другачије доживљавам, све је у мени и око мене другачије.
Моје љубавне сцене…
Тешко је говорити о томе. Мени је у почетку као и данас увек помало неугодно. Не, није то стид, немам чега да се стидим, али страшна је једна друга ствар – то што ти неко други каже како то да радиш, како да изгледаш, како да реагујеш… Па, још кад то поновиш пет, шест, седам пута.
Ја сваки пут отплачем те сцене. Уђе неки ужас у мене, не од стида, не, нема ту стида него понижавајуће је на неки начин. Ми сви то радимо, али у свом кревету, где смо сами, где нема никога… На снимању си окружен људима са свих страна, саветима, примедбама. Ја сам у приватном животу иначе врло затворена, мислим да су љубав и интимности за четири зида и кад се све то форсира, онда почиње све у мени да се буни. Отуда, ваљда, и те моје сузе.
Можда се с годинама и искуством човек привикне. Ја сам јако сензибилна и онда све прихватам срцем – смета ми кад ме неко попреко погледа, хладно поздрави. Оптерећује ме много тога што не би требало, али шта ја ту могу, таква сам и не могу да побегнем од тога, од себе…