"ЈА, ТИХИ ДОН КИХОТ": Писмени рад Ђорђа Балашевића из 1975.

Писмени рад Ђорђа Балашевића на пријемном испиту за Природно-математички факултет

Нови Сад, 1975.

У сусрет будућности

Зазвучаће то, можда, помало патетично (мој отац, изразити реалиста, само би одмахнуо руком), али ја мислим да сам постао ово што јесам, у ствари, да нисам постао ништа, само зато што сам рођен у погрешном времену.

Као и сви такви, рођени са мислима које припадају прошлости или будућности, да сањам и да вирим у облаке, да чезнем за временом кад је постојало плаво небо и црвено вино, и песма која отвара срца зачараних принцеза. Безбројни судари са ветрењачама спустили су ме на земљу, у свет челика и бетона од ког сам желео побећи.

Било је болно суочити се са стварношћу, са људима и стварима онаквим какви су, и ја мислим да би било много лакше да се то догодило раније. Моја генерација је прохујала не осврћући се.

BloombergAdria.com

Свако својим путем. У жељи да их стигнем, да надокнадим оно што сам пропустио, поново сам напустио прави пут и лутао пречицама, редовно стижући до ћорсокака.

Сад размишљам о будућности. Све је мање времена. Дошао сам у године кад почиње да ми смета што пролази време. Ваљда старим. Сад стварно размишљам о будућности. Морам.

Људима које сам волео и који су ме волели, нанео сам много бола. Желели су да постанем "неко", да стигнем далеко, да достигнем врхове људских стремљења.

Размишљајући о будућности, ја не видим титулу на вратима свог стана, нити канцеларију са намештајем превученим кожом. Не видим одређено место и звање, али знам шта желим и за какву будућност ћу покушати да се борим.

Желим да се мама много чешће смеје. Желим да са татом разговарам понекад и о неким обичним, сасвим безвезним стварима, а не само о томе како моји вршњаци већ раде и гурају колица са насмејаним бебама. Бићу миран и задовољан тек оног тренутка кад се, као некад, поново сви окупимо око стола за недељни ручак и кад она тамна, једва приметна, нит сете нестане из очију људи које волим.

BloombergAdria.com

Ја можда нећу постати оно што сам хтео. То и није више важно. Желим само да постанем "нешто", да се поново вратим међу људе и да покушам да докажем да нешто ипак вредим. А стихови које сам, чини ми се, давно написао нека не буду више никад моја стварност.

Ја, Тихи Дон Кихот, Птица без матичног гнезда, Сапутник ветрова И висококвалификовани бројач звезда, Још једном крећем на ветрењаче.

Ђорђе Балашевић

BloombergAdria.com

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".