БАЈИНА ПРВА ЉУБАВ: Педалу добио писмом, док је био у војсци

Од оних у најранијих, у школским данима, до прве велике љуваби са Данијелом, са којом је морао да се крије од њеног строгог оца. Како се Баја провео као млади љубавник, прочитајте у тексту који преносимо у целости:

Био сам као клинац толики антихрист да ме је мајка Маша нон-стоп "прашила" од батина. "Извлачила" ме је бака Смиља која је живела са нама. Отац Неђука радио је у Немачкој, био је жељан породице, и зато ни мене, ни мог млађег брата Новака, никада није ударио ни због највећих несташлука.

Прво пијанство доживео сам када сам имао четири године. Један рођак, тинејџер, дао ми је да пробам вино, а мени се осладило. Накресан до даске, скакао сам по соби и викао: "Ја сам баћо пијаница!", а онда сам пао у кревет и два-три дана нисам долазио себи. Од тада, вино мрзим из дна душе.

Неколико година касније, из Аустрије сам добио скије. Отишао сам на неки брег, недалеко од свог села Губина, и правећи се важан почео да се спуштам. Сав сам се поломио, а приде сам и од мајке добио страшне батине!

BloombergAdria.com

Због болести, у први разред пошао сам тек на почетку другог полугодишта. "Мирко Пајчин!", прозвао је учитељ Раковић на првом часу. Нико није реаговао. "Менеме болан устани!", обратио ми се. Збуњен, погледао сам га и рекао: "Нисам ја Мирко, него Баја". Почело је натезање око тога како се зовем, но без обзира на све, убрзо сам постао најбољи ђак у школи.

Баја а ла Јесењин

Још од детињства "вучем" склоност да се заљубљујем у жене које су старије од мене. То ми се први пут догодило у 11. години, када сам се зацопао у једну девојчицу која је ишла чак у осми разред. Сањарећи о њој, почео сам да пишем песме, да читам Јесењинову поезију и тако је велики песник који је такође волео жену много старију од себе, Исидору Данкан, постао мој узор. Идентификујући се с њим, у четвртом разреду сам својој симпатији, која је завршавала основну школу и одлазила у средњу, посветио своје прве стихове:

До маја ћеш овде бити/Код топола што се њишу/За тобом ћу сузе лити/Кад одеш у школу вишу.

Пошто сам био помало стидљив, увек сам имао неке "поштаре" који су мојој вољеној односили песме које сам јој писао. Она се само смешкала, сматрајући то симпатичним, клиначким гестом.

У седмом разреду, заљубио сам се у једну Жељку која је била годину дана млађа од мене. Била је другарица моје рођаке, па су се из наших свакодневних контаката родиле узајамне емоције. Ишли смо у исту школу, а да бих што дуже могао да је шмекујем, сваког дана сам лагао мајку да имам претчас.

BloombergAdria.com

Једног дана, Жељка ми је послала писамце са нежним изливом својих осећања. Одговорио сам јој, и тако је почело наше "забављање" које се састојало само од дописивања. Додуше, на часовима физичког смо заједно радили вежбе, на одморима ћаскали, но вез обзира на то што смо се, као фол, чак две године забављали, никада се нисмо пољубили!

Када сам пошао у средњу школу у Бачкој Паланци, почео сам да излазим са неком девојком која је, опет, била старија од мене. Била је то прва од три моје љубави које су трајале по три месеца, а све време дописивао сам се и са Жељком која је у међувремену отишла на школовање у Сарајево, па у Сплит. У писмима смо стално заказивали сусрет, али никако да се видимо. Случајно смо се срели у аутобусу и позвала ме је у госте. Али, њена мама ме није препознала и није хтела да ме пусти у кућу. Полудео сам!

Док сам писао песме проткане сећањима на старе љубави, у Београду сам "закачио" нову - Данијелу. На вечери код заједничких пријатеља сатима смо се шмековали, а онда смо почели да се забављамо. Била је то моја прва љубав у којој се догодило баш све што се дешава у правим забављањима, али...

Данијела је била гимназијалка, годину дана млађа од мене, а њен строги отац сматрао је  да је сувише рано да има дечка па смо морали да "хватамо кривине". Срећом, њена мама и брат били су на нашој страни па су нам помагали.

BloombergAdria.com

Пошто су у то време били актуелни цртаћи о малим Штрумфовима које је прогањао опасни Гаргамел, падали су штосови да смо Данијела и ја у истом "сосу" као и они. Усред њеног рошенданског славља, на којем ја ни под разно не бих смео да се појавим да њен отац није био на путу, зазвонио је телефон. Слушалицу је подигла Данијелина мама, а после два-три минута ми је рекла: "Бежи, Штрумфе, Гаргамел јавља да долази кући!"

Недуго после тога, чекао сам девојку пред гимназијом, а нисам приметио да је у "фолцики" чека и тата. Стиже моја Данијелица, прилази ми весела, насмејана, а онда ме одједном леденог лица грубо тера од себе. "Шта ти је, Данијела?!", питам, а она не одговара, већ улеће у татин ауто. Татица цвета, мислио је да ме је коначно откачила.

Другом приликом, путујемо Данијела и ја градским аутобусом, страсно се цмачемо и не обраћамо пажњу на остале путнике. Изненада, неко нам прилази с леђа и куцка нас по раменима. "Откуд ти?!", вичемо углас гледајући њеног оца као злог духа, а да би "извукла флеку", Данијела му каже: "Тата, тебе ћу да изљубим код куће!"

 Ништа слађе од крађе

После тога, "Гаргамел" нам је изричито забранио изласке, али мојој "Штрумфети" и мени ништа није било слађе од љубавне крађе. Тајно смо се састајали, мували, петљали, и што смо више морали да се кријемо, луђе смо се волели.

Данијела је станивала у Новом Београду, у Гандијевој улици, која је једне вечери била неосветљена, што ми је добро дошло да бих могао да се шетам са девојком све до улаза у њену зграду. Ал' не лези враже! Поново нас је с леђа изненадио њен тата! "Баш су безобразни ови из Електродистрибуције", рекао сам му.  "Неће да упале светла па морам Вашу ћерку да пратим до куће!" Данијелин отац је откачио од смеха и казао: "Хајдемо горе у стан, да попијемо". Упркос томе што због чира није смео да пије алкохол, обојица смо се напили.

BloombergAdria.com

Чим смо Данијела и ја добили дозволу да се забављамо, морао сам да одем у Ријеку, у војску. Драга ми је писала нежна писма, као и ја њој. А онда сам добио писмо отприлике овакве садржине. "Од када те нема, ја сам веома усамљена, а недавно сам срела дечка који се лагано увлачи у моје срце..." Пошизео сам! "Мало" ми је било војничке муке и пешачења по 17 километара, само ми је још требала и љубавна хаварија! И тако ми је "Штрумфета" лупила педалу и заборавила своју будалу!

Када сам изашао из војске, она је већ била удата, а пре две-три године, од пријатеља код којих смо се упознали, сазнао сам да је родила близанце. "Нек'су јој живи и здрави", рекао сам и налио чашу. Рањен и депресиван, написао сам "Поему о Данијели" са низом стихова инспирисаних почетком, трајањем, а нарочито крајем наше љубави: "Мада ми више ништа не значе/Те њене очи и њихов плач/Ипак ми срце цвили и плаче/К'о да га пробио гвоздени мач".

После Данијеле, кроз мој живот је пролазио толико много жена да некима не могу да се сетим ни лика или имена. Само песме, у које сам увек претекао своја осећања, остале су као успомене на лепе тренутке које сам доживео, понеку чежњу и понеки бол.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "Сабору" 13. јула 1994. године.*

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".