ТАЈНА УСПЕХА СРПСКЕ ВОЈСКЕ: Таин - "хлеб наш насушни"

Реч "таин" турског је порекла и у преводу означава следовање за једног војника.

О важности таина у свакодневној исхрани војника сведочи и војничка опрема српске војске, чији је саставни део била торбица за хлеб. 

Ситост и сигурност. То је таин представљао за сваког српског војника у рату. Специфична мешавина ражаног и белог брашна, давала је овој врсти хлеба могућност да дуго траје, а уз то пружала је снагу и гипкост у борби.

Таин се у војном интендантском одељењу српске војске појавио после турско-српских ратова (1876-1878). Он је био здрав и хранљив. Његови састојци до модерних дана остали су непроменљиви: 70 одсто чинило је ражано брашно, док је 30 одсто био удео белог брашна. Након што се то све измеси, додаван је комин - стара, сува замена за квасац (квасно тесто).

У току балканских ратова, па и почетних година Првог светског рата, Србија је имала довољно сировина да прехрани и цивиле и војску, која је имала стандардизовано следовање.

BloombergAdria.com

Јео се у малим залогајима, а у највећим оскудицама топио у устима да би се преживело.

Следовање за једног војника било је 800 грама хлеба. Модерни проучаваоци исхране истичу да је овај хлеб обезбеђивао довољну енергетску вредност којом војник може да извршава дневне борбене задатке.

У народу је остало сачувано убеђење да је успеху српске војске у Церској бици допринела и специфична исхрана њених војника. Таин је конзумиран у комбинацији са јаче сланијим сиром, уз лук, паприку и пасуљ (који обилују инсулином).

Као нека врста лаксатива након обеда, војницима су служене и суве шљиве. У Горњем Милановцу по избијању рата 1914. године остала је складиштена огромна количина шљива, чији је планирани извоз у Аустрију спречен због рата. Суво воће познато је по томе што поседује велику енергетску вредност, а хлеб са сувим шљивама се и данас налази на менију српске војске, барем када су ванредни услови у питању.

Војник који се тако храни – није тром, лакше се креће и има енергију за брдовит терен. За разлику од аустроугарских војника који су имали бољу и обилнију али не и здравију исхрану.

О дуготрајности овог хлеба најбоље говори сачувани примерак који се данас чува у пиротском музеју. Умешен и испечен давне 1912. године, био је прво следовање војника Алексе Здравковића из Пирота, кога је мајка заветовала још пред полазак у балканске ратове да прво следовање хлеба (таина), сачува и да ће га тај таин сачувати од куршума. 

BloombergAdria.com

Алекса је прошао балканске ратове, војевао је у Првом светском рату и вратио се окићен бројним оредењем, али и својом амајлијом - сачуваним таином.

У традицији српских ратова таин је био и остао амајлија - чувар среће војника.

Прича о чудесном Алексином хлебу ширила се међу војницима, нарочито после битке код Битоља, када је метак намењен Алекси погодио његову чутурицу. Алекса није добио ни огреботину, али јесте бројне понуде да прода таин, чак и од савезничких војника.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".