Извор:Фото: Приватна архива

САВРЕМЕНОСТ ВОДИ КА ЈАЗУ Барабара Новаковић о "новој" љубави

Извор: Нпортал

02.12.2022.

12:22

ПЕСНИКИЊА Барбара Новаковић рођена је рођена је 1986. године. По занимању је германиста, преводилац. Студирала је немачки језик и књижевност на Катедри за германистику Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, прозу, есеје, преводи са немачког -најчешће све што има везе са Хесеом - али и поезију Рилкеа, Брехта, те Кафку. Поезија јој је вишеструко награђивана и објављивана у бројним часописима у региону. Прва књига јој је уједно и Прва књига Матице српске за 2014. годину "Зов океана".

У Новом Саду, млада и талентована песникиња Барбара Новаковић рекла је неколико речи о својој другој збирци поезије "Безгрешно зачета". Са Барбаром о поезији и стваралаштву је водила разговор Сузана Рудић. 

- У твојој поезији често се помиње мотив жене и мотив љубави. Међутим, твоја жена у поезији није горда, она је та која даје и прашта, воли онако како је сам Господ предвидео да се воли и да се прашта. Та љубав је божанска, зачета као сам Господ безгрешно зачета и као његова мајка Марија. Да ли су у данашње време жене спремнe да воле божанском љубављу и спремне на то да им се љубав не узврати?

Љубав је вечна, било као мотив у књижевности, у поезији, било као покретач живота и свега постојећег. Миљковић закључује како је бар пола светске поезије написано зато што неко некоме није на неки други начин изјавио љубав, дакле говоримо о љубави између мушкарца и жене. Ако говоримо о љубави, ту гордости места нема, баш као што каже један мој стих "У љубавној песми сујети места нема". У природи жене, њеној исконској природи, онако како је божански замишљена и створена, то се најбоље види.
Још се Рилке питао да ли ће модерно друштво значајно одвојити мушкарца од жене. Сведоци смо како савремени начин живљења ради баш на том продубљивању јаза између жене и мушкарца, одвраћајући их обоје од њихове стварне природе, од њихове суштине. Љубав не може бити узвраћена или неузвраћена. Она је у нама, у мушкарцу једнако као и у жени. Кад се човек и жена сретну, заиста сретну, у животу, у реалности, то је већ остварена божанска промисао, остварена, узвраћена љубав. Њена клица може бити само недовољно препозната у нама и због тога занемарена. У том случају до стварног сусрета и не долази, па се говори о неузвраћеној љубави.

BloombergAdria.com

- Може ли човек жени бити истинско божанско семе, пружити јој све у времену које је прилично брзо? Може ли жена човеку бити његова плодна земља на којој може да својим рукама сагради све? Могу ли дати дарове духовног једно другом и спречити јаловост?

"Благословена нека је љубав у којој нема онога који поседује ни оне која је поседована, већ се обоје једно другом предају.", говорио је Борхес. Жена је топла и податна као земља, у њој расте семе, у њој расте живот, у њој расте љубав. У овом лудом времену, направити предах, наћи мир, успорити, ускладити ритам срца са срцем своје особе права је привилегија. Ако то успемо, ако смо у складу са собом и са другим поред себе, све је могуће. Само у миру и полако може се предати другој особи, препустити се и градити заједно. Тада стижу и плодови, тада "семеном из земље ниче цвет".
Пада ми на памет мудрост Чироки Индијанаца која гласи: "Највећи задатак жене је да поведе мушкарца путем његове душе и тако га приближи Извору" (мисли се на Бога).
Највећи задатак мушкарца је да заштити жену, како би земљом корачала неповређена.

- Хлеб је симбол тела Христовог, ти са вољеном особом умачеш хлеб у чашу жучи. То је много јако поређење које нас наводи да нешто безгрешно морамо понекад и жртвовати да би се истрајало и да би се постигло оно вечно?

Да, то је стих "због чега си плакао/хлеб у жуч умaкао." Овде се првенствено мисли на потешкоће, недаће, на проблеме са којима се неминовно сваки човјек у животу сусреће. Од неких проблема нас љубав не може спасти, заштитити нас да не искусимо горчину живота, али нам може олакшати проблем у којем смо се нашли. Може нам благошћу, милошћу, топлином помоћи да лакше превазиђемо муку која нас тишти, која нас мучи. Сласт љубави може бити савршени мелем, лек, она је заправо једини прави пандан понекој горкој недаћи која нас снађе.

- Кроз поезију окајаваш Евин грех и да не кривиш Адама, већ да можеш ти би га спасила тако што би му истргнула јабучицу? Чак и кад си рањена попут звери, ти знаш да си део других звери, оних којих су погрешили и знаш да ти не могу наудити. Да ли се то опет везује са вечним падом?

"Адамову јабучицу/из грла бих ти зубима чупала", гласи тај стих. Сад бих ја оставила читаоцима да просуде да ли сам само бијесна или спасавам, а што се другог дијела питања тиче, он се односи на стихове који кажу: "све мислим да ће тако рањену/и крваву/звери да ме нањуше/да ме растргну/а онда се сетим/да сам сама звијер и да је то моја крв/коју њушим/на тек испегланој постељини/и да ћу сама себе једном да растргнем".
Човек је рањив и посесиван, у љубави нарочито то зна да буде итекако видљиво. Ипак смо ми овде на земљи, материја, тело, хоће своје и ако ствари почну да измичу контроли, осјећамо се повређено, рањено, као рањена звер која би растргла кад нањуши крв. Другога, али најпре себе саму.

BloombergAdria.com

- Који је то део човека или моменат у животу где се могу спојити добро и зло, шта представља моменат праштања?

Љубав. Љубав је тај тренутак спајања. Прожимања двију особа пуних врлина и мана, свијетлих и тамних страна својих личности. Највиши чин и доказ саме љубави је праштање, та моћ коју добијемо тек кад истински заволимо, моћ да опростимо. Отуда и стих на крају једне песме: "ја те свег волим/ја ти све праштам".

- Колико је потребно да у данашњем времену љубав буде сачувана? Да ли када престану љубави живе као одраз на небу? Kолико добро човек човека познаје не односи се само на мушко-женски однос, већ и на то шта нас је удаљило. Колико је тешко данас бити одан, не љубити у празној постељи и држати се људских принципа?

Да би љубав истрајала, потребно је дати јој време, што значи да се од нас захтева стрпљење. Љубави живе – не нужно кад престану – на небу. Тај стих: "да љубав пролази/не би сад небом/лутали наши одрази" заправо значи да ако је љубав права, она не може да прође. Такве су записане, таквима је суђено. Записане су и на небу и кад-тад сретну се и на земљи.
Људи могу да се не познају довољно, да се временом и удаље, али то нас онда враћа на почетак приче и прво питање: клица љубави једноставно није препозната у људима. То, истина, може потрајати једно извесно време, али то од самог почетка није ни било то, ако сте се удаљили, ако сте у хладној постељи. И то није тек питање страсти, питање је привржености уопште. Сваки човек зна ко му греје срце, упркос свим околностима, упркос свему.

- Свет си описала као размажено дете које не мари за вредности. Ако није тако створен, ко га је учинио таквим?

Ово питање може да се постави, не само мени, него и свима нама овде вечерас и свим људима уопште. Још је боље ако човек сам себе упита: да ли сам ја можда тај, који је не нужно сам све учинио, али чиме сам допринио да свет данас буде такав.
Ипак, све је добро док "постоји један кутак мира/ негде/ далеко од вриске и вреве,/ далеко од беса и буке, /где могу да се склоне/ неко двоје/ што усред све грозоте/ још чују свилене ноте. Место на коме ће/ нити плетива света/који се распара/ преплести две судбине, /а жила куцавица управо издишућег/ постати пупчана врпца света/ који тек се рађа."

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".