ПЛАВИ ПОМОДРЕЛИ НА СП '82: Више о копачкама него о игри
05.12.2022.
14:11
НА светско првенство у фудбалу у Шпанији, далеке 1982., репрезентација Југославије отишла је са великим амбицијама, но, уместо успеха, уследио је дебакл.
Четрдесет година касније, после испадања "орлова" после прве фазе такмичења на СП у Катару, расположење у јавности слично је као и 1982. Веровали смо да имамо тим који може да оствари бољи резултат - али је уследило велико разочарање.
Током учешћа репрезентације на Мундијалу у Катару, више се, чини се, говорило о њиховим супругама него о игри, док су '82 спорна тема биле - копачке. Југославија је такође завршила такмичење већ у првој фази, заузевши треће месту у групи у којој су биле Шпанија, Хондурас и Северна Ирска, иако је пре првенства било коментара да су нам противници "као да смо их сами бирали". Јавност је била бесна и на селектора, Миљана Миљанића, као што данас сви осуђују Драгана Стојковића Пиксија, којег смо током успешних игара у квалификацијама "ковали у звезде".
После испадања "плавих", ТВ Новости су 1982. објавиле текстове "Плави наскроз помодрели" и "Не вешајте Миљанића", који су се бавили узроцима неуспеха репрезентације. У оквиру наше рубрике "Ретро Мундијал" оба преносимо у целости:
У Сарагости, слично као и у Новом Саду, више се водило рачуна у којим ће копачкама играти наши фудбалери него како ће да играју. Када се појавио менаџер ''Пуме'' настала је такве пометња да је морао чак да интервенише и наш конзул из Мадрида који је лепо молио менаџера да фудбалере остави на миру, бар док траје светско првенство. Кансије може своје ствари да истерује на чистину. Негде пред меч са Хондурасом, пошто је од својих послодаваца жестоко критикован јер још нико од ''плавих'' није заиграо у ципелама ''Пуме'', менаџер је одржао конференцију за штампу.
ПРЕПРАВЉЕНИ УГОВОРИ
Наравно, свако брани своје интересе, и менаџер је обавестио југословенске новинаре колико је коме у Новом Саду дао западнонемачких марака да заигра у копачкама ''Пуме''. И почеле су да се ређају цифре: од 10.000 до 25.000 марака. Највећу своту, наводно, добили су они најбољи: Шурјак, Зајец и Сушић.
- Зајец је једини поштен од свих играча - рекао је на тој конференцији менаџер ''Пуме''.
- Дошао је, извинио се, хтео да врати новац, јер му је надређено да игра у ципелама ''Адидас''.
Тако каже менаџер, а Велимир Зајец има другу причу:
- Ја сам преварен!
Двојица фото-репортера југословенских листова снимила су три уговора о тим фамозним ципелама. Међу њима је и Зајецов. Навнодно, лепо се види цифре: 10.000 марака, која је затим преправљена хемијском оловком или налив пером на - 15.000!
Да ли је разлика добијена на руке, без уговора, или се нешто друго догодило?
Никола Јовановић признаје да је од менаџера ''Пуме'' узео чек на 10.000 марака.
- Ништа нисам потписао, не може ни да ме тужи. Он заборавља да сам осам година играо у ципелама ''пума'' а да ништа нисам добио! -
Голман Драган Пантелић, такође, не пориче да је примио марке, али каже:
- Није ми све исплаћено. Видећемо зашто!
МАРКЕ И СА ДРУГЕ СТРАНЕ
Прошлог петка, док још није одиграна утакмица Шпанија - Северна Ирска (0:1), враћали смо се из Мадрида у Југославију авионом у друштву менаџера ''Адидаса''. Схватио човек да више нема разлога да троши девизе за службено путовање, као да је предосетио да нам резултат из Валенсије неће одговарати...
И случајно му се оте:
- Према уговору са Фудбалским савезом Југославије, ми смо своју обавезу испунили до краја. И дали смо неколико хиљада марака да се у Шпанији подели играчима.
Није рекао колико је то новаца, али се сазнаје да је фудбалерима подељено по 10.000 марака.
Тако су наши ''плави'' упркос катастрофалном резултату, финансијски лепо прошли: добили су марке од ''Пуме'', добили и од ''Адидаса'', а пре поласка у Шпанију, баш због тог рата око ципела, великодушно су се одрекли премија које ће зарадити на ''Мундијалу''!
Тада су још рекли: одричемо се премија у хуманитарне сврхе. Нису рекли у чију корист, а можда је и боље јер ништа нису ни зарадили.
УШИМА СЕ НЕ ГЛЕДА!
Поновио је савезни капитен Миљан Миљанић, и не само он, да су те многе споредне ствари утицале на атмосферу, да се штампа више бавила тиме него игром, играчима. Као, то је и утицало на слабе резултате.
Уочи меча са Хондурасом, кад је победа од два гола разлике плавима обезбеђивала је пролазак у другу фазу, селектор је јавно рекао:
- Ово је утакмица на којој играмо сви. Играчи, чланови стручног штаба, ви новинари. Сад игра цела Југославија, и уопште није важно која ће једанесторица истрчати на терен.
Преварио се Миљанић јер се касније видело да је било важно ко игра. Требало је на клупи, или чак на трибинама, оставити капитена Ивицу Шурјака, који се обрукао још у квалификацијама против Луксембурга (10. септембра 1980), када је без одобрења, и то као војник, остао у иностранству, а нашој јавности је то саопштено много касније. Њему су изван екипе друштво могли да праве и Владимир Петровић, Сафет Сушић, Златко Вујовић...
Тај окршај са Хондурасом, у коме смо ''сви играли'', показао је колико су неки играчи ''живели'' за пресудну битку. Најбољи пример је Иван Пудар. Седео је са нама новинарима на тој утакмици и дечко се уопште није узбудио! На ушима је имао слушалице малог касетофона, слушао је музику, Кад смо увече то рекли Миљанићу, да бисмо окарактерисали атмосферу да ''сви играју'', савезни капитен нам је одговорио:
- Утакмица се не гледа ушима!
Хвала лепо, то нисмо знали!
ТРЕНЕРИ ИЛИ БАБИЦЕ
Дебакл у Шпанији је тежи од оног са светског првенства у СР Немачкој 1974. Поготово што је из уста нашег највећег стручњака беобројено пута речено:
- Ова генерације је најпоштенија, ова репрезентација има шансу да у Шпанији покаже своје право лице.
Право лице показала је, па је сад прилика да се кривци траже на другим странама, уз сву скрушеност чланова експедиције у Шпанију. Миљанић прима све на себе, а играчи га бране и грех прихватају сами.
У СР Немачкој у групи смо били са Бразилом, Шкотском и Заиром и рекордном победом над екипом Благоја Видинића, који је ''леопарде'' довео на светски шампионат (9:0), прескочили први кург, а онда стали као укопани. Порази од СР Немачке, Шведске и Пољске.
Кад су у јануару одређене групе и сазнало се да су нам ривали Шпанија, Северна Ирска и Хондурас многи наши стручњаци без двоумљена су рекли:
- Као да смо бирали противнике!
Ето, ни то није вредело. Искуство из СР Немачке, где смо имали најбројнији стручни штаб са много бабица, ништа није помогло. Истина, Миљанић је сам рекао у Сарагоси да су пре утакмице консултује са својим сарадницима, али да на клупи он води главну реч јер то није ''дебатни клуб''. Да ли ће некад искрено рећи колико је имао вајде од својих сарадника? Нарочито од неких тренера који су цео четворогодишњи циклус припрема ''плавих'' провели скрштених руку гледајући тренинге и утакмице, док су њихови тимови испадали из Прве лиге!
Можда не неке анализе, које б и требало да угледају светслост дана ако ни због чега другог оно бар због подоста потрошеног новца за припреме са супругама и девојкама, за б ирање места са пожељном надморском висином и температуром, амбијентом који подсећа на Сарагосу и Шпанију, на крају нешто и открити.
Док таква оцена не стигне, једно је извесно: ''плави'' су, на општу жалост, у Шпанији наскроз помодрели.
НЕ ВЕШТАЈТЕ МИЉАНИЋА!
Кад смо у Шпанију испраћали плаво-бело-црвену експедицију, засипали смо је цвећем, поклицима, славопојкама и речима неспутане љубави. Дочекали смо је звиждуцима, презиром и мржњом.
У оба случаја показали смо патриотска осећања. Али, судећи по њиховој жестини, показали смо и нешто више (не узвишеније!) од тога, нешто се уплело у наш национални однос према овој фудбалској репрезентацији, и изненада се, трауматично, расплело.
Фудбал нам је минулих седмица значио више од било какве игре, прожимајући наше емоције до те мере да смо све остало запостављали. Изјаве фудбалера читали смо као поруке судбине, сваку вест о њима примали смо са радошћу или болом као да је реч о најрољенијима, а селекторове замршене мисли схватили смо као загонетне изреке старозаветних пророка у којима је садржана мудрост посвећеног у Велику Тајну. Миљанић нам је личио на Мојсија који свој фудбалски народ води кроз пустињу ка обећаној слави.
Сада бисмо да га разапнемо, или, бар, обесимо на најближу бандеру.
Не чинимо то!
Миљанић, такав какав је, жртва је једнако као и сви ми. Кривац је, такође, као и сви ми.
Зашто је Миљанић жртвам и зашто смо ми кривци?
Ствар је у томе што смо имали потребу за пророком на месту селектора фудбалске репрезентације, што нам је фудбал традиционална компензација за много шта друго, то пожељнија што су времена тежа. Ми смо Миљанићу стављали ореол на главу (он се није опирао). Ми смо сваки успех, па макар и против Луксембурга или Грчке, величали до тријумфализма (он је на томе градио мит о себи и својој репрезентацији).
Ми смо га уздизали, он је у томе уживао. Ко не би!
Управо зато што нам је тај мит одговара, што нам је свакодневницу чинио пријатнијом а будућност изледнијом, ми смо га подржавали и увећавали, бојили и ресили, све док, попут огромног шареног балона, није пукао над нашим главама.
И сад, док долазимо себи, увиђамо да је та шарена лажа била начињена од пустих речи, и то речи слаганих без смисла и памети. Бајна балканска реторичност! Садржала је, чинило нам се, све,а била је празна као црвљив орах.
Није Миљанић једини који њом гради куле и градове на обзорју светле будућности. Није ни једини који се тиме, с лакоћом, издржава. Овде се фразеологија цени и плаћа боље од сваког рада, и сви се ми тиме - ко мање ко више - кад нам се пружи прилика користимо.
Сви ми смо помало Миљанићи, само је његова невоља у томе што се смисленост фраза фудбалског вође изражава односом броја датих и примљених голова, дакле егзактно. Већина осталих Миљанића не подлеже таквим проверама.
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".