СРПСКИ „ТЕРМОПИЛ“: 303 борца против турске војске

На тридесетом километру од Лознице према Шапцу, смештен на северној страни планине Цера већ близу западног завршетка те косе, налази се манастир Чокешина. На Чокешини, више манастира, била је борба Давида и Голијата, бој међу Србима и Турцима за Карађорђева времена.

Двадесет осмог априла 1804. године почела је Српска „Термопилска битка“. Укупно 303 борца, хајдука из дружине браће Недића, заузела су бусију у густој шуми на месту званом Липовица уз уску стазу која је водила према планини Цер и манастиру Чокешини, где је, према мишљењу њихових вођа, било најбоље дочекати Турке. Поделили су се у две групе. Једна је била јужно, испод пута, а друга, у којој су била оба брата Недић, на северној страни, изнад брда Џајевац. Ту су се притајили и чекали. Подаци о турским снагама које су наилазиле су различити. Највероватније их је било између 1.500 и 2.000. У сваком случају, сви извори се слажу да је турска страна по броју бораца била у огромној предности.

Турци су могли да иду само уском стазом узбрдо између огромних храстова и другог густог растиња са обе стране пута, у колони један по један. У таквом поретку су и дошли до заседе тако вешто постављене да је нису приметили све до првог пушчаног плотуна. Убитачном ватром српски борци проредили су први део колоне, па се изненађени Турци у први мах дадоше у бег. Додатни допринос насталом нереду дали су нови плотуни српских бранилаца, па је на самом почетку битке једно време изгледало да ће невероватно постати могуће и да ће шачица Срба успети да многобројнију турску војску натера у бег. Али то је, нажалост, био само први утисак. Упркос упорној и прецизној ватри бранилаца, нападачи су се прегруписали и узвратили ватру.

Битка је трајала цео дан, а упркос томе што су се губици нападача брзо увећавали, бранилаца је било све мање. Један за другим, падали су храбри и поносни. Чак су и њихове вође, браћа Недић, обојица били тешко рањени, али су један поред другог, ослоњени о два храста, наставили да храбре саборце и да пуцају на непријатеља без предаха. Упркос јуначком отпору, Турци су после више сати упорних јуриша и повлачења, по цену тешких губитака успели да групу која се налазила на јужној страни пута потпуно потисну и да се докопају њених положаја.

Међутим, северна група, у којој су била и оба брата – хероја, и даље се држала упркос томе што их је било све мање и без обзира на то што су Турци у више наврата уводили нове снаге у битку. Тек предвече, када је број бранилаца био више него преполовљен и када им је нестало муниције, пао је и положај северне групе. У први сумрак Турци са исуканим јатаганима кренуше у одлучујући јуриш. Српски борци су им се последњим снагама супротставили и почела је очајничка борба прса у прса јатаганима, тољагама, ножевима, зубима… Кад је пао мрак, у крвавој шуми подно Цера престао је и последњи отпор, а Турци су дивљачки исекли и полумртве и већ мртве непријатеље. Потом су, плашећи се да заноће у шуми, брже-боље продужили до манастира, делимично га спалили и одмах затим се вратили у Лешницу

Историчар Леополд Ранке први је човек који је ову битку назвао српским Термопилима. И управо тако, готово да је исти број бораца учествовао у обе битке, са истом свешћу о неизбежном личном страдању, али са једнаком одлучношћу и јунаштвом и, најзад, исходи тих битака готово су исти – надјачан је и касније побеђен наизглед непобедиви непријатељ.

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".