Извор:Фото: репринт ТВ Новости, Википедија

ОН ЈЕ УХВАТИО ЧАРУГУ:Како је пао највећи бандит КраљевинеСХС

Извор: Нпортал

02.01.2023.

19:26

РАЗБОЈНИК о коме се су кружиле романсиране легенде као заштитнику сиротиње.

Живот бандита из Славоније, Јована Станисављевића Чаруга, послужио је Рајку Грлићу за истоимени филм - "Чаруга". 

Мало је познато име полицајца који му је ставио лисице на руке, одбио мито 30 пута већи од његове плате да га пусти, а за тај посао био награђен са 10.000 динара из 1925. године, од којих је потом сазидао скромну кућу у којој је доживео дубоку старост.

У питању је полицијски наредник Јагош Перовић, а интервју са њим у 94. години, објављен је 6. априла 1990. у ТВ Новостима и преносимо га у целости:

ЛЕГЕНДАРНИ славонски бандит Јован Станисављевић, познат као Чаруга, који је 1925. године ухапшен и у Осијеку спектакуларно обешен, у народним причама и даље је бесмртан. Око његовог имена преду се контроверзне приче - од оних које говоре о Чаруги као заштитнику сиротиње, лепотану и љубавнику који је богаташима био страх и трепет, до оних које га представљају као великог бољшевика, повратника из Октобарске револуције и потписника манифеста о Југославији као совјетској републици... Личност, дакле, идеална за филмску причу, што су сценариста Иван Кушан и редитељ Рајко Грлић искористили као тему за филм и ТВ серију "Чаруга". Снимање је почело, а о томе смо писали у броју од 13. априла ове године.

BloombergAdria.com

Одмах по објављивању те репортаже јавила нам се наша читатељка Драгана Перовић и испричала нам да је рођени брат њеног деде ухапсио Чаругу, да му је он лично ставио лисице на руке, да има 93 године и да живи у селу Габош крај Винковаца. Трагом овог обавештења упутили смо се у ово мирно православно село и предусретљивошћу комшиница лако нашли јунака наше приче.

ЗАЈЕДНО ПИЛИ

На прагу нас је дочекала Марија Петровић, ћерка Јагоша Перовића, која са мужем Данилом живи у старој и већ прилично оронулој кући. Извињавајући се због свог скромног дома, увела нас је у кухињу, једну од две просторије, ако изузмемо оставу, и упознала нас са оцем Јагошем.

- Стари више не види добро и не чује, па мора да се виче да би нешто разумео - објаснила нам је одмах Мара. - Стар је, издале су га и ноге, рука му је одузета због повреде још из Првог светског рата, али се зато свега одлично сећа. Памти он имена и године боље него ја.

Захваљујући ћерки Мари разговарамо са бившим полицијским наредником, који, када је схватио ко смо, ко нас је послао и шта хоћемо, изненада постаје живахан и духовит старац спреман за сарадњу.

- Чаруга је био лукав и јако опрезан -почиње Јагош причу о разбојнику. - Најчешће се представљао као војни референт који за војску набавља месо и друге намрнице, тако да сам неретко и ја са њим седео по крчмама, јео и пио, а да ни сањао нисам ко је то заиста. Тек када сам га ухапсио схватио сам да сам га познавао од раније и присетио сам се да је било тренутака када смо се сви шалили плашећи једни друге: "А, шта ако сад дође Чаруга"? И Јово се смејао заједно са нама.

Ко зна да ли би овај разбојник, који је убио два жандара и један брачни пар, икада био ухваћен да се као у неком водвиљу судбина није поиграла и његово писмо упућено верној љубавници Манди поштар грешком није уручио једној другој Манди... Ова је, пак, и не слутећи чије је то писмо, али увидевши да није за њу, дала писмо жандармеријском поднареднику Митру Мировићу, који је одмах схватио да је писмо написао лично Чаруга.

- Пошто су тада надлежности полиције и жандармерије биле строго подељене, Мировић је дошао у полицију и тражио два полицајца да ухапсе Јову Станисављевића. Одредили су Луку Марцикића и мене. Опколили смо Мандину кућу тако што смо се распоредили испод прозора и на задња врата, а ја сам ушао у кућу. Када сам отворио врата видео сам Чаругу како спава пијан на поду поред кревета. Из џепа му је вирио пиштољ, па сам се прикрао и лагано га извадио. Он се тада пробудио, па сам викнуо Мировића и остале да уђу, да ми помогну да му ставим "мачке" на руке. Он, међутим, ништа није хтео да призна и представио се као Никола Крмпотић. Кренули смо путем и случајно срели његовог брата од стрица, који је, када га је угледао, узвикнуо: "Брате Јово, па зар тако везаног да те воде!?"

Тако се судбина поново умешала у живот Јове Станисављевића - Чаруге: и нехотице га је одао његов рођак. Да није било тог случајног сусрета, вероватно би Јово био ослобођен због недостатка доказа!

BloombergAdria.com

 

- Када смо га ухапсили, а било нас је четворица - прича даље Јагош - Чаруга је код себе имао 63 хиљаде динара. Одмах нам је понудио све паре само да га ослободимо. Нисмо пристали иако је тада обични жандар имао плату две, а ја, као наредник полиције, две и по хиљаде динара. Касније смо као награду, сви добили по 10 хиљада динара. Од тих пара тада сам сазидао ову кућу... Чаругу смо отерали у Осијек, у затвор, где му је после суђено, а ја сам био један од сведока. Присуствовао сам и вешању. У то време за целу Југославију постао је један џелат и то из Сарајева. На дан смакнућа дошао је у Осијек, навукао нове црне рукавице, попео Чаругу на столицу, ставио му омчу око врата, измакао му столицу и повукао га за нове како би му одмах пукла вратна жила. Скинуо је, затим рукавице, бацио их на земљу и мртвом Јови поручио: "Нисам ти ја брате ништа крив, крива ти је држава". Окренуо се и отишао. Сахрањен је на старом осијечком гробљу. На његовом гробу стално је неко садио цвеће, али нико никада није видео ко.

СТРАХ ЗА СУТРА

Јунак наше приче, Јагош Перовић, рођен је 21. фебруара 1897. године у Црној Гори, у Никшићу, као један од близанаца (његов брат близанац је нестао у Другом светском рату без икаквог трага). У време Првог светског рата рањен је у леву руку, тако да му је лакат остао готово потпуно укочен. Био је у болници на Цетињу, а одатле је са аустријском војском пребачен у Беч где је дуго лечен. После рата Перовићи су се настанили у Габошу, а Јагош је, мада инвалид, постао наредник у полицији. У кратком периоду мира између два рата оженио се 1920. године Францишком, Немицом која је седам година живела у Америци, у Минесоти. Родила му је сина Петра и ћерку Марију. Петар је 1941. године био у војно-техничку школу у Крагујевцу, али је отишао у партизане и 1943. године погинуо у Горјану код Ђакова.

- Када је Југославија капитулирала - прича Јагош - мене су као полицијског наредника отерали у заробљеништво у Хамбург. Тамо сам се пријавио као Црногорац, па су ме Немци вратили усташама у Загреб. Вероватно би ме послали даље у Јасеновац и тамо убили, да се случајно у загребачком затвору није нашао и један мој школски друг, усташа који је кришом послао моје писмо кући... Када је Францишка добила писмо, одмах је кренула пут Загреба и тамо се упутила у немачку команду. Представила се као Немица и рекла да јој је муж заробљен код усташа. Одмах су је одвели у затвор и захтевали да нам дозволе да се видимо и да ми да храну коју ми је донела. Уз обећање да ће све бити у реду, Францишка се вратила деци, а мене су заиста после два дана ослободили. Али, био сам тако слаб, имао сам једва 20 килограма, да нисам могао да ходам. Да није било једног мог комшије који ме је препознао и ставио на кола, вероватно се никад не бих вратио. Али, када сам дошао у Винковце, сви су се моји пријатељи правили да ме не препознају и од мене окретали главу.

Била је то 1942. година. Годину дана касније поново је ухапшен. Овога пута покупио га је Гестапо зато што је међу сељацима сакупљао паре и маст за партизане. Поново је био у затоврима у Винковцу и Осијеку...

BloombergAdria.com

- Због партизана сам био у затвору, у партизанима сам изгубио и сина, па ипак сам 1950. године, због неких клевета, био и три месеца у партизанском затвору.

После тога није више било немира у Јагошевом животу. Са својом Францишком, ћерком, зетом и њиховом децом мирно је живео у кући коју је сазидао новцем од награде за хапшење Чаруге, обрађујући четири јутра земље. Францишка је умрла у осамдесетпетој години, па је ћерка Марија преузела бригу о оцу.

- Ми смо сиромаси, али нисмо гладни - каже Мара. - За јести купимо, гајимо нешто живине и радимо само башту. Земљу више не можемо, стари смо, па је дајемо у закуп.

С обзиром да је после првог круга гласања на вишестраначким изборима у овом крају готово апсолутно победила ХДЗ, Јагош, који се и даље живо интересује за политику, врло је забринут. Неминовно му се намећу поређења са оним некад. Срећом каже, имају рођаке у Београду и Винчи, па ће, ако постане опасно, имати где да се склоне...

Тако су се немир и неизвесност поново увукли у живот овог старца који је прошао и преживео немачке затворе у оба рата, преживео усташко и партизанско хапшење. У деведесет четвртој години живота поново стрепи за своју породицу. Прича о хапшењу Чаруге остаје тек само прича о лепом и окрутном хајдуку и храбром полицајцу.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 6. априла 1990. године.*

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".