МРЗИМ И "РАДОВАНА" И "ИБИЈА": Зоки о легендарним представама

Захваљујући његовој спремности да импровизује, људи су и по двадесет пута долазили да гледају ове комаде, а реплике се, како оне из текстова, којима је удахнуо живот на сцени, тако и оне које би на лицу места измислио, цитирају се и дан-данас. Ипак, баш та врста одговорности учинила је да Радмиловић ове представе почне да мрзи. Глумац који је био познат и по својој "незгодној" нарави, ово је објаснио у интервјуу за "ТВ Новости" далеке 1982. године. Одломак из тог текста прочитајте у наставку:

Београдско, па и југословенско глумиште, не може се замислити без Зорана Радмиловића. За овим прваком Атељеа 212 и његовом игром, изграђиваном подједнако у позоришту, на телевизији, радију, а нешто мање о филму, кренула је плејада млађих Талијиних верника, стварајући тако школу глуме Зорана Радмиловића. Читаоци нашег листа прогласили су овог врсног глумца за улогу у "Причама из мајсторске радионице" јачом страном најпопуларнијег глумачког пара ове године у земљи (лепши део пара је Мира Бањац).

Раније за "Краља Ибија", сада за "Радована Трећег", улазнице морају да се резервишу недељама унапред. Ви у оба комада играте насловне улоге. И играте их са толико радости која се у слаповима прелива преко рампе, у гледалиште.

- Та радост је у 90 одсто случајева привид, намерно прављена. И можда зато што је добро прављена - хајде сада да будемо нескромни - изгледа као права. Одиграна је. Ја себе свесно натерам да будем радостан. Знам да је то корисно за представу, за гледалиште.

BloombergAdria.com

Ипак, ви сте у послу који је за људе "обичних" професија чисто задовољство, сан. Од помена речи глумац шипарицама се врти у глави. Очекује се, а то је и недвосмислен утисак из позоришта, да ви тај посао радите са много задовољства, да вас то испуњава, да сте срећни и радосни док играте.

- Натерам себе на то у осам и пет минута. Дођем обично на "Радована" бесан, љут, мрзим овај комад као што сам мрзео "Ибија". Друге представе углавном играм рутински, а овде се од мене очекује више. То је једно оптерећење, текорећи огромно. Знам да морам вечерас да ту нешто измислим јер су дошли људи који гледају и по 20 пута, карта на црно кошта и по 60 старих хиљада, и сад чекају то. Као кад одеш у оперу да чујеш арију...

И цело гледалиште је зна напамет.

Баш то је огромно оптерећење за мене и зато мрзим ту представу, мрзим полазак од куће, све мрзим. Цело поподне код куће сам надурен, нервозан, и најрадије бих да нема представе.

Као кад се губи час...

- Баш тако. Губимо час! Фантастично! Зато ми се десило пар пута да сам се заседео у кафани са Душком Ковачевићем, аутором "Радована", па смо нас двојица одлагали представу. Седели смо тако у "Српској кафани". Рекох: "Морам на представу, Дуле." Каже: "Ма, каква представа, седи ту!" "Чекај, је л' ми ти то кажеш?" Каже: "Ја ти кажем!" "Чекај, па ти си писац", рекох, "немој после да буде..." "Ја ти кажем седи доле!" Око 15 до осам овде, у Атељеу настане паника. Знају да смо тамо, долазе делегације, ово-оно. Ми збришемо и народу на улазу објавимо да нема представе, да иду кућама. Они мисле - шалимо се. Делегацијама из Атељеа збришемо у Видин капију, а оне нас траже на другу страну, нагоре. Е, сад, у осам и пет се окрене шалтер у човеку. Кажемо: дајмо сада, хајде, радост, радост! Идемо! Држ', држ', држ! Ми смо увек пре Ибија, рецимо, била је то велика екипа, почињали да певамо пред преставу. Намерно се дерњамо.

BloombergAdria.com

Да дижете морал.

- Дижемо морал један другом. И тако, држи песму неку... И тако. То је једна... ма каква радост! Оно, после испадне радосно, преточи се у радост. Мене то ухвати после. Зато што се прелије на публику, па онда они мени враћају, па се направи једна симбиоза, и тако то после иде.

Међу колегама новинарима о вама се прича да сте тешки за интервју, да вас не занима популарисање новина, да никада, а што није редак случај у вашем свету, не позовете редакцију да нешто мудро изјавите...

- Па, није ми стало. Шта ће ми? Ја немам ни једну критику. Моја покојна мајка је скупљала, а сада знам, ако ми треба, има тога у Радију. За неку пензију, за нешто.

Ваш суд о себи самом значајнији вам је од онога што су други писали о вама?

- Са критичарима никада нисам имао однос разумевања.

BloombergAdria.com

Али зато сте миљеник свих слојева публике. Уколико неко воли Мију, најчешће не симпатише Чкаљу, а вас буквално воле сви.

- Истина је да су ме гледаоци увек прихватали, али се не сећам да сам добио неку сјајну критику у читавој каријери. Овако, да неко каже - ух! Јесте: кад сам се појавио као млад глумац, играо сам Малволија у "Богојављенској ноћи", а Финци је рекао: "Ево једног младог глумца који ће једног дана бити ово-оно", и тако... Тога се сећам.

Била је то богојављенска критика.

- А оно друго било је све нешто: добро је, али... И за "Ибија" смо добили добре критике, мада је било и различитих мишљења код позоришне критике, с којом се ја не трпим. То сам им и рекао прошле године: знам те - знаш ме. Оставите ме на миру, ја вас не зарезујем. Сматрам да сте ленчуге, да сте гурнути у тај посао, натерани да то радите, а да то не волите, нисте унутра, у ствари, и - носите се!

И шта би после?

Баш њих брига. Баш вас новинаре брига. У новинама је моћ, сила, него шта!

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 15. октобра 1982. године.*

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".