- После сам почела да размишљам да ли је могуће да то чега се плашиш да ти Бог и намени. Невероватно, ја сам се толико плашила, она нам је свима била слаба тачка у селу и у мени је био страх само то да се не деси, само то да се не деси. И, када се моја мама разболела, боловала је годину и по дана, ја то уопште нисам доживљавала озбиљно. Не могу да заборавим никада њене речи, она је била исто као и ја, када се нечега плашим волим да ми неко да неку потврду, када питам: "Шта мислиш, да ли ће бити све у реду?", да ми неко каже: "Хоће", и да се ја смирим. Сећам се, наша мајка је стално, она је осећала и имала тај страх, и често је питала мене и сестру: "Шта мислите хоће ли ваша мајка да оздрави?", а ми смо јој говориле: "Наравно мама" - присећа се Рада болних момената.

Певачица је тада истовремено ишла у школу и певала: 

- Ја сам у тим годинама већ радила свадбе, шаторе, упоредо, други певач пева на свадби, ја на паузи учим за школу и добијам све петице и нисам имала времена да размишљам о њој у смислу те болести и да се ја удубим у то. Још сам чула да се то лечи у не знам коликом проценту, није ми падало на памет да је то код ње тај неки стадијум. Чак је један период, шест месеци, све било у реду са њом, на неким контролама је све било чисто, тако да сам ја била то је то. Међутим рецидив се вратио. Доста несвесно ме је све то дочекало.

Она је са мајком била до њеног последњег тренутка: 

- И сам тај тренутак... Ја сам била са њом до самог краја, ја сам њу држала за руку. Када кажеш нешто живиш, доживљаваш, гледаш и као да ниси то ти, као да сам се изместила из саме себе и однекуд ја сад то гледам. Мислим да сам тако то и превазишла, наставила сам да живим даље и да радим. Негде сам психолошки поништила све то. Не памтим када сам плакала, могу да набројим када све од 2004. године сада ће бити пуних 20 година како је нема. Јесам плакала како време пролази, ево сада ја рецимо имам 37 година, она се у мојим годинама, за неких још шест месеци разболела, када долазим у те године тек схватам која је то младост. Ја то тада можда нисам доживљавала. Онда помислим, човече како је било њој, још је имала и нас две. Мислим да је њој најжалије што је нас две оставила. Али исто тако се сећам колико је она била смирена. Ја сам паничар, опраштам се са животом када ме боли зуб или глава, а она је била, ево сећам се, моја сестра је јако добро кувала, учила је од ње, и већ је мајка болесна дуго и већ су нам рекли да је то све лоше, ја никада нисам веровала у те прогнозе, али морам да вам кажем када су рекли да ће живети још месец дана, 30 дана је још живела. То је невероватно. Мени они то причају, али то иде, одлази од мене, одбија се, ја то не слушам нисам хтела то да прихватим никако. И, сестра кува нешто и почиње да плаче јер све то знамо, а мајка онако, сећам се, једва иде, онако болесна, малтене на самррти каже: "Марија ти не смеш да плачеш, ти мораш да мислиш да ћеш имати своју децу сутра, мораш да будеш јака-иако је деловала немоћно, мајка је тешила Раду и њену сестру Марију: