Извор:Фото: Википедија/Мрежа за реституцију

ПОЗОРИШТЕ НОСИ ИМЕ ПО ХЕРОЈУ: У згради седели немачки агенти

Извор: Нпортал

23.03.2023.

10:25

ПОЗОРИШТЕ "Бошко Буха" основано је 1950. као прво и највеће позориште за децу на Балкану. Током пола века рада извело је 188 премијера и око 10.000 реприза. Највећи део репертоара позоришта базира се на текстовима домаћих писаца.

Почеци дечијег позоришта у Србији везују се за Дорћол и 1904. годину, када је са децом и за децу велики комедиограф Бранислав Нушић основао прво дечје позориште у Београду, а и шире. За чувеног књижевника љубав према деци била је посебна категорија, с обзиром да је и у својим записима истицао да је заиста постао човек оног тренутка када му се родило прво дете, син Страхиња Бан. Уследиће и рођење ћерке Маргите, која ће кроз живот ићи под надимком из детињства – Гита. Сву своју родитељску љубав, преточио је Нушић у приче и бајке које је приповедао како својој деци, тако и њихових другарима, деци из комшилука, познаницима и свима онима који су желели да их чују.

Тако је и настала идеја да се све те приче претворе у Прво дечје позориште, које оснива уз помоћ учитеља Михајла Сретеновића. Наредне две године све улоге у позоришту - од гардеробера до писања и режирања представа, препуштене су деци и њиховим родитељима. Иако се авантура са дечјим позориштем неславно завршила, искра љубави према позоришту која је тада посађена у судбини Гите Нушић, остаће на тиња.

BloombergAdria.com

 

Смутне године ратова, прерани одлазак брата Стахиње, брак који је од самог почетка био помућена тугом због смрти брата, очева жеља да се бави свиме сем позоришта, нису угасили Гитину жељу да и сама буде део позоришне сцене. То се и десило три и по деценије пошто је први пут ступила на позоришну сцену. Званично названо "Повлашћено позориште за децу и омладину Рода", основано је 1937. године. На дан премијере прве представе, 19. јануара 1938. године, дешава се још једна трагедија – умире Бранислав Нушић.

Поштујући очеву жељу и наслеђе, Гита пролази кроз овај тешки период усмеравајући сву своју снагу на Родино позориште које за врло кратко време постаје једно од најпосећенијих у земљи. Новине преносе да су изведбе представа "Црвенкапа", "Мишеви", "Емил и детективи", "Мачка који говори", "Кестенџије", "Шкотске игре", Opera, балета, рецитала и ревија увек дупке пуне. Посебно је популаран био балет "Риста спортиста", Љубинке Бобић који добија и свој стрип у дневним новинама. У позадини је хронични недостатак новца, који приморава управу да већину улога поверава деци како би се смањили трошкови. Позориште нема своју зграду, те наступа на сцени Мањежа и Коларчевог универзитета.

Други светски рат још једном прекида делатност дечјих позоришта у Београду. У згради је било представништво немачких компанија, али и седиште немачке обавештајне службе у Југославији, па су током демонтрација 27. марта 1941. сви прозори на згради разлупани. Међутим, не зна се да ли је неко од њих био и формални власник или само закупац и јесу ли тражили повраћај.

Гита Предић Нушић не одустаје. Дугогодишњи педагог кроз чију су школу позоришта прошле генерације деце, инсистира да се позориште за децу врати, а у томе је подржавају супруг Миливој Предић, драматург и Софија Вукадиновић, редитељ. Тако је 13. октобра 1950. године великим залагањем тетка-Гите, како су је звали савременици и ученици, поново покренута дечја сцена. 

BloombergAdria.com

 

Као и Родино позориште пре њега, Позориште "Бошко Буха" задржава на свом репертоару бајке и приче за децу. Поред класика домаће и стране књижевности, велику популарност доживеле су представе "Украдени принц и изгубљена принцеза" Дена Тротера, те "Бајка о цару и пастиру" Бошка Трифуновића, које су свака за себе изведене више од 450 пута на Малој сцени позоришта.

Позориште носи име у знак сећања на легендарног партизанског борца-бомбаша Бошка Буху (1926—1943), који је био један од најмлађих народних хероја Југославије.

BloombergAdria.com

 

У почетку су ансамбл чинили "позајмљени" глумци  из ансамбла Радио-Београда, да би са оснивањем Академије за позориште, филм, радио и телевизију, позориште постало прва велика сцена на којој су будуће наде југословенског глумишта заиграле на "даскама које живот значе". Ту су можда по први пут заиграли Мики Манојловић, Неда Арнерић, Бода Нинковић, Горан Шушљак, Милорад Мандић Манда и други, вођени искусном редитељском руком Мирослава Беловића, Дејана Мијача, Милана Караџића, Јагоша Марковића, Љубомира Драшкића, Бојана Ступице, Југа Радивојевића, Миње Дедића, Никите Миливојевића и праћени нотама Александра Локнера, Корнелија Ковача, Зорана Симјановића, Бајаге…

Представе које и даље памтимо, као што су "Биберче", "Капетан Џон Пиплфокс", "Црвекапа", "Том Сојер", "Чаробњак из Оза", "Сусрети", "Ћорскак", "Снежна краљица", "Звездарски витез" изашле су из пера или биле адаптиране од стране познатих писаца и драматурга Јована Ћирилова, Милована Витезовића, Стевана Копривице, Душка Радовића... Посебан траг оставио је наш можда највећи песник за децу, Љубивоје Ршумовић, који се на челу позоришта налазио дуги низ година и био својеврсно заштитно лице позоришта са Трга.