КО ЈЕ БИЛА ЋОПИЋЕВА ТАЈНА ЉУБАВ: 56 писама и 19 година везе

Наш чувени књижевник Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у месту Хашани у Босанској Крајини, где је завршио и основну школу. Учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, да би напослетку дипломирао на Филозофском факултету у Београду на одељку за педагогију.

Отац му је умро када имао само четири године, па је одрастао са мајком, сестром, стрицем и дедом за кога је био посебно везан и често наводио као своју највећу инспирацију.

Прво дело је објавио је већ са 14 година у омладинском часопису "Венац", а као књижевник бива примећен већ у раним студентским данима и 1939. године осваја награду "Милан Ракић".

Током Другог светског рата био је ратни дописник и припадник устаника народноослободилачке борбе. У послератном периоду био је уредник више дечјих часописа и данас се сматра једним од највећих дечјих писаца. https://www.youtube.com/watch?v=aOOV38by6tY

Био је и остао један од најтиражнијих и најчитанијих писаца ових простора са великим бројем објављених радова.

Нека од најпознатијих дела које је иза себе оставио су, осим „Баште сљезове боје“, „Пролом“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Орлови рано лете“, а најмлађи се и данас упознају са овим писцем читајући „Јежеву кућицу“.

Оно што је занимљиво у његовом животу нису била само дела која је оставио иза себе. Многе је интригирао његов приватни живот, јер је и он, попут његових дела, био веома занимљив.

Наиме, Бранко Ћопић је од 1951. године био у браку са лекаром Богданком Илић Ћопић, а један случајан сусрет на Крки учинио је да се његов живот потпуно промени. Дванест година од како је оженио Богданку, Бранко је упознао 18 година млађу дубровачку учитељицу, Мирјану Бабић.

Његово срце од тада је потајно било увек са њом, али како је она била у браку с једним признатим Дубровчанином обоје су знали да то може да буде само платонска љубав.

Управо то је био разлог због чега су крили свој однос и због чега су се пуних 19 година дописивали у тајности.

Маријана Бабић, којој је право име било Марија Ана, почетком шездесетих година радила је као учитељица у једној дубровачкој основној школи. У мају 1963. године са својим разредом је отпутовала на излет на слапове Крке. Ту су се током једне вечере упознали док је она рецитовала стихове његове поеме “Гроб у житу”.

Ипак, све је остало само на љубави заснованој на великом броју писама и нежностима које су преко њих лебдела у ваздуху. Бранко је писао Маријани из Париза, Лондона, Истанбула, Кавказа. Био је романтичан и нежан, али и дискретан, имајући обзира према удатој жени и мајци две девојчице.

- Писмо, наравно, одмах уништите - често је овим речима завршавао.

Писао је о себи, о књижевности, о политици. Доживљавао ју је као неког тајног исповедника, поверљивог, али и довољно далеког. Знао је да су његове тајне код Маријане потпуно сигурне. Писма је слао на адресу Женског ученичког дома, где је Маријана у међувремену почела радити као директорка, а она је њему одговарала на Удружење књижевника Србије у Београду.

Маријана Бабић је волела Ћопићев његов рад и слала му своје песме, а једном је изјавила да се једна од њих нашла у Ћопићевој збирци. Њихово дописивање било је најинтензивније у време док је Ћопић писао збирку приповедака „Башта сљезове боје“.

Случајни сведок њихове романсе био је новосадски књижевник Владимир Куљача коме је лепа учитељица, својевремено, поверила на чување мањи део те преписке од укупно 54 писма , а он је уз њен благослов о тој романси снимио тридесетоминутни филм “Дубровачка тајна веза”.

Већи део преписке с Ћопићем Дубровчанка је чувала све до деведесетих година. Када је букнуо рат, Маријана се уплашила за своју судбину и спалила сва писма из картонске кутије. Преживела су само четири које Куљача и данас чува у Новом Саду.

Тајни сусрети учитељице Маријане и Бранка Ћопића одигравали су се најчешће у околини Дубровника. Да ли су прерасли у истинску љубав, Маријана није желела да открије ником ближњем, па ни Куљачи. Признала је само да су се писма проредила осамдесетих година, а и када су стизала, била су конфузна јер је Ћопић већ дубоко био у депресији због неразумног прогона, оних које је у небеса издигао својом литературом. Две године пре своје смрти Бранко Ћопић је престао да јој пише.

(GLOSSY)