ФИКЦИЈА ИЛИ СТВАРНОСТ? Занимљивости о филму Лајање на звезде

Причу о дугодовштинама матураната из гимназије, њиховим љубавима, несташлуцима са професорима увек је занимљиво погледати.

Снимљена у Карловачкој, а говори о једној другој Гимназији

Радња филма одвија се почетком шездесетих година у измишљеним Моравским Карловцима. Авантуре професора и ученика гимназије у овој провинцији и те како су препознатљиве, а реплике свих јунака и данас се са великим ентузијазмом изговарају. Ипак, мали број људи зна да је Витезовић био ученик Ужичке гимназије и да је у свом делу меродавно пренео дух старог ужичког краја. У пар кадрова можете да примети и такозвани "Хотел Париз", а редитељ алудира на "Мали Париз", кафану која се некада налазила у близини Ужичке гимназије.

Фикција или стварност

Иако су многи делови филма чиста фикција, постоје и делови који су аутобиографски. Тако је у једном свом интервјуу Витезовић открио да професор Божовић, чувени вођа свих екскурзија, кога тумачи Велимир Бата Живојиновић није фиктиван лик већпредстваља оду чувеном ужичком професору Милану Поповићу.

- Професор је био ђачки лик за одушевљавање. На својеврстан начин оличавао је необичног професора. Има га у Кости Вујићу, али је ЦЕО у "Лајању" као професор Божовић- открио је у једном свом интервјуу Витезовић.

Ко је био Милан Поповић?

Милан Поповић је био ужички легендарни професор историје. О њему су генерације гимназијалаца причале анагдоте. Био је омиљен међу колегама, ученицима, Ужичанима. Био је заљубљеник планинарство, инцијатор и оснивач планинарског друштва “Торник” у Ужицу још 1937.године. Организовао је планинарск излете, али то није једино по чему је био познат. Предводио је школске акције пошумљавања у којима су учествовали и млади, али и старији. Године 1950. основао је ново планинарско друштво “Златибор”, био његов секретар, председник, а потом и његов доживотни почасни председник. Његова је заслуга што је планинарство у Ужицу постало организовано и масовно.

Анегдоте

Милан Поповић годинама је штедео од своје не баш велике плате да би купио “Фићу”, а тада је био пред пензијом. Одвезао се фићом у мотел на Белој земљи. Док је седео и мирно пијуцкао пиће, бануо је кондуктер локалног аутобуса и са врата повикао:

– Ко путује нек изволи у кола!

По старој навици професор је скочио и ушао у аутобус. Тек кад је стигао кући, сетио се своје нове “Фиће”.

(Најжена)