Како су Михаиловић, Михиз, Ћосић и Бећковић ишли на "двобој"
25.04.2023.
16:55
КОМЕМОРАЦИЈА академику и писцу Драгославу Михаиловићу одржана је данас у Српској академији наука и уметности у Београду, у којој је провео 42 године живота.
Михаиловић је преминуо 12. марта у у 93. години у Београду, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана.
Добитник је многих књижевних награда и признања. Његов књижевни опус обухвата приповетке, романе и драме. Дела су му превођена на више страних језика. Студирао је Филозофски факултет у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик.
Иза себе је оставио сина, сликара Бранислава Михајловића и ћерку, глумицу, Милицу Михајловић.
Комеморацији су поред породице и пријатеља преминулог књижевника присуствовали и Милан Цаци Михаиловић, Горан Петровић и други.
О лику и делу Михаиловића говорили су: академик Душан Ковачевић, дописни члан САНУ Јован Делић и проф. др Михајло Пантић (професор Филолошког факултета Универзитета у Београду).
- Драгослав Михајловић се појавио на великој сцени српске књижевности крајем 60-их година прошлога века, у друштву нове генерације писаца, предвођених Данилом Кишем. Од прве појаве, па током целог живота, инсистирао је на префиксу српски, као књижевном и животном опредељењу. Небројено пута се залагао да се ослободимо инерције очувања заједничког језика, који је нестао у ратовима - рекао је Ковачевић па наставио:
- Од првих прича, књиге "Фреде лаку ноћ", "Кад су цветале тикве", па до последњих страница рукописа који није привео крају, писао једноставним, разумљивим, што би се рекло народним језиком. Његови јунаци говоре као ми, живе животе сличне нашим кућама. Заједнички именитељ скоро свих књига Драгослава Михаиловића је љубав и разумевање за несрећно биће, звано човек.
Ако постоји неки други свет, Сабирни центар, Драгослав шета у неком парку у пратњи његових пријатеља, предвођених Калином, из његове приче о детињству. Већи део живота је писао и борио се за правду осуђеника и страдалих или преживелих са мермерног острва.
Ковачевић се присетио и једног путовања, када је заједно са својим колегама учествовао на шаховском турниру, где су добили епитет "српске владе у изгананству.
- 1981. године возио сам Драгослава и Михиза у Мерано, град на граници Италије и Швајцарске, на шаховски меч и политички двобој. Тамо су допутовали и Добрица Ћосић и Матија Бећковић. Када нас је у једном ресторану видео режисер Рајко Грлић, који је за загребачку телевизију снимао документарни филм о шаховском двобоју, питао нас је: "Да ли је ово можда нова српска влада у изганнству". Док сам возио и слушао пријатеље о детињству и младим годинама, касније ћу неке од тих прича прочитати и у њиховим причама, присећајући се тог пута. Драгослав је причао о својој породици и невољама које су имали.
(Курир.рс)