ДЕДА ЂОРЂЕ СЛАВИ 95. РОЂЕНДАН: Имам још само једну жељу

Да сте нам живи и здрави, па да славите и 100. рођендан, овако смо деда Ђорђу Михаиловићу, легендарном чувару српског војничког гробља на Зејтинлику, честитали 95. рођендан!

Још 1. маја давне 1928. рођен је Ђорђе, који ће од корова и од заборава шест деценија чувати гробове српских јунака. Трећа је мушка глава ове српске породице из Црне Горе која више од 100 година задужује Србију и Србе. Човек који је постао наша икона од лане дане проводи у свом дому, у родном Солуну. Не скидајући српску војничку униформу и, подразумева се, шајкачу, деда Ђорђе је уз своју вољену Фотини окружен и симболима српства, одличјима, плакетама...

Позив српских медија деда Ђорђе дочекао је радостан и захвалан што није заборављен. Али уз бреме дубоке старости, разговор телефоном је ипак за деду Ђорђа превелики напор. У помоћ нам прискаче дивна Олга Тасић, која сада заједно са Крстимиром Цопасом, у ком тече и српска крв, ради оно што је дека Ђорђе чинио деценијама - чува славне српске гробове и угошћава потомке и поклонике.

- Захваљујем пуно на честитки - најпре вели деда Ђорђе.

То што ова часна старина носи у крви не да се научити, не може се одглумити. С тим се рађа. Још му је деда Саво из Грбља у Боки Которској узео пушку и добровољно кренуо са српском војском. Превалио је и Албанску голготу и Солунски фронт. Судбина му намењује да скупља кости хиљаде српских војника. И кад се, коначно, Велики рат окончао, остао је у Солуну да на Зејтинлику чува ове свете гробове, где и сам почива. У години кад Саво умире, рађа се Ђорђе. Прве кораке правио је међу седам и по хиљада гробова, памтећи имена уклесана на белим крстовима, на мермерним плочама... Гледао је од оца Ђура шта значи бити Србин и како се чува српство у туђини.

- Историја породице Михаиловић почиње са мојим дедом, који по завршетку рата остаје овде, у Солуну. Деда Саво био је први чувар Зејтинлика, па затим мој отац и онда ја. Цео живот сам провео на гробљу - прича нам дека Ђорђе.

Од 1961, по смрти оца, и сам је постао чувар гробља.

- Долазили су војници - ветерани рата да запале свеће својим страдалим друговима, браћи, кумовима... Касније, како су године пролазиле, а они поумирали, почели су да долазе њихови потомци - прича старина.

Равно 61 годину деда Ђорђе је дочекивао и испраћао Србе. Под маслином, с увек пуном чашицом ракије за сваког ко дође. Најпре да се попије за покој душе јунака, па за здравље њихових потомака. Седећи за сточићем у хладу рецитовао је јуначке стихове. А иза, из зеленила, милеле су корњачице...

- Свих ових година поштовали су ме сви - Србија, наш конзулат овде у Солуну и сви наши људи који обилазе гробље. Сада ми дани пролазе мирно, породично. Здравље и године ми не дају другде до да будем код куће. Сада ми је важно да вам кажем нешто. То причам толике године и то сви треба да знају - најбитнија је наша домовина, наша Србија! - истиче деда Ђорђе.

Жал му је што Михаиловићи више неће 'одити поред јунака. Сина, како прича, бог му не даде. Ћерка је ту, али за посао чувара, вели, треба мушка снага. Али међ' јунацима почивају Михаиловићи. И зато само једно моли.

- Овде на гробљу, поред наших војника, крај којих смо сви године провели, сахрањени су ми и деда и отац. Сад само једну жељу имам - да будем сахрањен ту, поред њих, међу нашим војницима. И обавезно да ме сахране у нашој, српској униформи, у којој сам цео живот провео. Надам се да ће ми Србија ту жељу испунити, то јој остављам у аманет - вели деда Ђорђе.

Срећан је што ће га сада Србија чути и видети. Срећан је што зна да није заборављен, да је поштован...

- Хвала што сте ме саслушали. Надам се да ћете доћи на Зејтинлик. Позивам вас на ракију и чувено слатко од поморанџе моје супруге Фотини. И да, пошаљите ми примерак новина кад објавите - казује нам деда Ђорђе.

До виђења на Зејтинлику... У здрављу...

(Курир)