О чему говори филм који је Кости био инспирација за масакр?

Током првих разговора социјалне службе са Костом К. (14), дечаком који је починио језив злочин у школи на Врачару, сазнајемо да је он био одушевљен криминалистичким серијама, али и документарцима о масовним убиствима које је гледао по неколико пута, сазнаје Курир.

Према изворима он је по неколико пута гледао филм "Америчка трагедија", у ком се приказује како мајке жртава пате, али и како мајка убице пати због онога што је њено дете починило. Коста је чак у једном моменту и рекао да је хтео да мајке његових другара пате, као и његова мајка, Курир незванично сазнаје.

О чему се ради у документарцу "Америчка трагедија"?

Пре 24 године, 20. априла 1999. године, двоје матураната упало је у средњу школу и убило 13 људи. Убице, Ерик Харис и Дилан Клиболд, потом су извршили самоубиство.

Овај догађај означио је нагли пораст пуцњаве у школама и било је много питања након масакра, од којих су се нека тицала и родитеља убица. Како су могли да пропусте да њихова деца планирају напад? Овај документарац покушао је да одговори на нека од таквих питања - у фокусу је Сју Клиболд, мајка једног од убица - Дилана. Упореду се преиспитује које су то лекције које је Американци требало да науче из ове трагедије.

- Тих првих месеци, била сам толико збуњена и толико ми је било сломљено срце, и нисам осећала никакву кривицу јер сам једноставно покушавала да схватим шта се десило, како је мој син дошао тамо, јер сам заиста углавном порицала да је уопште био тамо. Зато што Дилан кога сам волела и познавала не би урадио тако нешто. Био је љубазан и забаван. Нисам осећала кривицу, само ми је срце било сломљено, и осећала сам понижење и терор због све те мржње која се свалила нас - испричала је Сју 20 година након немилог злочина, пише Жена.

- Оно што сам сазнала из шконатног извештаја полиције је да је све било планирано, да је он био вољан учесник, да је њихов циљ био да убију све у школи. Сећам се да сам се тада физички разболела. Сећам се да сам устала и покушала да одлучим треба ли да истрчим из полицијске станице или не. Било је то заиста... Ставило ме је у режим летења. Једва сам могла да поднесем оно што сам чула, Тако да је то био шок и то ме је навело да срушим све за шта се до тада држала и отпочнем процес туговања из почетка. Зато што су људи мог сина звали чудовиштен, и по први пут сам схватила колико је то што је урадио заиста било монструозно - додала је.

Сју се осврнула и на то да је погрешно кривити само један фактор за овакве трагедије.

- Током година сам схватила да ако желимо да разумемо како се овакве трагедије дешавају, никада не можемо да кажемо да је то због једне ствари. Није због малтретирања, видео игара, психијатријских лекова. Никада се не ради о једној ствари. Не морамо да предвидимо ко ће да почини неку врсту насиља, али свакако можемо да то да спречимо - на пример, школске убице су веома често суицидне. И мој син, а то сам сазнала после смрти његове, био је суицидан и писао је о томе. Да смо могли да се позабавимо његовим идејама о томе, заиста верујем да бисмо могли да спречимо умешаност у трагедију - рекла је она.