ТУЖАН ДАН ЗА СРПСКУ НАУКУ: Преминуо чувени математичар

Марјановић је рођен 1931. године у Никшићу, а дипломирао је математику на Природно-математичком факултету у Београду 1955. године. На истом  факултету изабран је за асистента 1957. године. Школску 1959/60. годину провео је на специјализацији у Математичком институту Пољске академије наука у Варшави, радећи под руководством истакнутих пољских математичара Ј. Микусињског  и Р. Сикорског. Докторирао је 1964. године са тезом "Мур–Смитова конвергенција у општој топологији". 

За ванредног професора изабран је 1969, а за редовног 1980. године. Школске 1967/68. године боравио је на постдокторским студијама на Универзитету Флориде у Гејнсвилу где је сарађивао са истакнутим холандским математичарем Ј. де Гротом. Од 1995. радио је и као професор методике математике на Учитељском факултету у Београду. 

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1976, а за редовног 1991. године. 

Учествовао је на низу научних скупова у земљи и иностранству, а као гостујући професор одржао је предавања на бројним универзитетима и институтима, међу којима се издвајају Московски државни универзитет "Ломоносов", Математички институт В. А. Стеклова Руске академије наука, Математички институт Пољске академије наука и Технички универзитет у Грацу. 

Аутор је бројних универзитетских уџбеника, међу којима се издвајају: "Метрички простори", "Стилтјесов и Лебегов интеграл" (Научна књига, Београд, 1968), "Математичка анализа" (Научна књига, Београд, 1983), "Топологија" (Математички факултет, Београд, 1990), "Методика математике" (Учитељски факултет, Београд 1996).   

Био је почасни члан Друштва математичара Србије и главни уредник часописа Тхе Теацхинг оф Матхематицс. 

За своје изузетне научне резултате примио је Октобарску награду града Београда (1973).

Својим научним и педагошким радом дао је велики допринос развоју науке у Србији, као и унапређењу наставе математике на Београдском универзитету. Поред тога, дуги низ година био је председник Одбора за образовање САНУ.