ГЛУМАЦ КРАО ЛАМИНАТ: Лекција из "опстанка" и животна школа

Пут до глуме који је прошао Бранко Јанковић није био ни мало лак, а његова мајка је причала о детаљима његовог школовања.

- Када је био мали био је повучен, то се променило када је кренуо у школу. Тада је имао жељу да буде возач камиона, зато је и уписао Саобраћајну школу у Земуну, тек је после кренуо путем глуме - рекла је његова мајка у емисији "ТВ лица".

- Пешке сам ишао у основну школу. Другари из села су ме "купили" па смо у 7 и 15 код мене гледали цртане филмове, али смо до 8 били у школи. Лети смо хватали рибе, касније у речном кориту, нажалост, буде старих аутомобила, па смо то расклапали, брали смо трешње, јабуке. Имао сам садржајно детињство. Људи се одушевљавају Харијем Потером, ми смо живописније људе имали овде, у комшилуку - надовезао се у истој емисији глумац кроз смех глумац, па открио по чему памти средњу школу.

- Средњу школу сам преспавао. Био сам у дому. Било нас је осморо у соби и једно заједничко купатило, па је било немогуће спавати - открио је Бранко и наставио:

BloombergAdria.com

- Био сам добар у математици, ишао сам на такмичења. Сећам се да су ми пре републичког такмичења дали да поједем две пите са сиром, па су концентрација и мисли поново отишле ка спавању - испричао је.

Јанковић је признао да је у Београду поред средње школе похађао и животну, те да му је главна лекција у престоници била опстанак.

- Тешко је било снаћи се, толика количина друштвених сталежа, социјалних миљеа, људи који су дошли у тај исти дом... Преко омладинске задруге сам радио свашта, од испоруке ствари ресторанима до крађе ламината са "домцима", био сам клинац - рекао је он и додао:

- Да не буде да причам само лоше, у дому смо имали и доста занимљивих активности, које нису биле крађа ламината. Ишао сам на часове веронауке, шаха, глуме. Тако сам одлучио да је глума мој пут. Нисам ја уопште имао дилему да ли сам талентован или не, нити ме је то занимало, само сам рекао: "Нисам ја глуп да не могу да савладам ово, ово мени треба за моју личност" и тако је и било.

Бранко је толико био одлучан у својој намери да постане драмски уметник да је у истој години више пута покушавао да упише академију уметности, али у различитим градовима.

- Прво сам конкурисао у Београду, па у Новом Саду, па опет у Београду, па у Цетињу, па у Бања Луци. Када сам био у Цетињу спавао сам у манастиру и тражио благослов када сам прошао у ужи избор. У Бања Луци сам спавао на ходнику факултета, на неком двоседу, а у Београду код неке бабе, Јеле. Занимљива ствар, када сам ишао да се пријавим на академију у Бања Луци срео сам једну старију госпођу која је видела да лутам. Никада пре нисам био тамо и нисам познавао никога. После пола сата ме је поново срела иста та жена, док је шетала са ћерком и питала да ли ми треба нека помоћ. "И треба и не треба. Треба ми само да негде преноћим да бих сутра предао папире на академији", рекао сам јој. Она ме је позвала код себе. Живела је са целом породицом, децом, па још и ја, то је била "лудница". Касније се испоставило да је и она завршила академију и то у класи са Маријом Симоновић, мојом професорком на факултету. Када је Наташи (супруга) преминуо стриц, поново сам је срео, истог дана је била сахрана њеног мужа. Живот је најбољи редитељ.

Бранко је примљен на факултет у Бања Луци, али да није, каже да се не би зауставио све док негде не прође и ужи круг.

- Не бих одустао. Већ сам размишљао о Мостару, а био сам и у ЈДП-у где је глумио Борис Исаковић који ми је био у жирију. Пришао сам му после представе, он ме је препознао и рекао: "Било је бољих у том тренутку", а сам му одмах рекао: "То је океј, него шта да радим за следећу годину, које ствари да мењам? - испричао је Јанковић.