ГЛУМАЦ РОЂЕН У САМОСТАНУ: Златан поделио причу о свом рођењу

Глумац Златан Видовић носи врло интересантну причу о свом рођењу. Он је у емисији "На терапији са Славицом Ђукић Дејановић" испричао детаље из детињства и одрастања: 

- Рано детињство сам провео у Градишци и било је јако лепо до тих несрећних деведесетих. Ја сам рођен 1983. и за Градишку и за то рано детињство везују ме најлепше и најсрећније успомене. Одрастао сам са братом, родитељима, ту су били бака и деда, остали браћа и сестре не рођени, једна јако велика породица, све је било јако лепо и идилично до почетка тог несрећног рата када се дешавају те ружне ствари на овим просторима и онда то пресеца читав процес одрастања на добрим темељима. Тада почиње једна врста непредвидивости, једна врста сазнања да никада не знаш шта ће бити сутра, да све може да се промени из корена, читав твој живот. Да може кућа да се сруши, избегнеш са простора где си рођен и мислим да су људи много оштећени тим ратом и надам се само да смо негде сазрели, да смо много паметнији и да нам се то неће догађати - каже на почетку емисије Златан.

Због тога што је пожурио да дође на свет, Златану је име дала часна сестра: 

- Што се тиче мог рођења то је била јако занимљива једна прича, анегдота. Моји родитељи су мене јако млади добили, имали су двадесет-двадесдесет једну годину. Мама је била студент, студирала је у Љубљани, књижевност, требало је да иде у Сарајево на Олимпијске игре 1984. да ради тамо као волонтер. Моја мајка је остала у блаженом стању, што се каже, међутим они никоме нису могли да кажу, бојали су се, пошто су били јако млади, а нису још били у браку. То је било јако незгодно, трудили су се да то некако сакрију међутим то је немогуће сакрити, је ли - каже са осмехом Златан и настваља:

- Када је моја мајка кренула у Сарајево на тај волонтерски рад добила је превремена трудове, пре Сарајева је било једно мало место Фојница и тамо је постојао, милсим да дан-данас постоји самостан и ту је моја мајка збринута, ту сам се ја родио. Само уз помоћ тих сестара које су биле у том самостану ја сам остао жив јер сам рођен нешто раније него што сам требао. Моја мајка је осећала велику захвалност према тим женама и питала је ту бабицу која је мене породила, ту часну сестру и дала јој је част да она мени да име, пошто је она била заслужна што сам ја, је ли, остао жив и она је рекла: "Ово је Златно дете, нека се зове Златан". Тако да је то нека прича о мом имену, о мом знаку - каже Златан који објашњава да је и тада "журио да се роди" али да и данас има код себе тај "фуриозо, воли брзо да ради ствари којих се дочепа".