Извор:Фото: Н. Скендерија
ОДРЖАН ПОМЕН: Пре 40 дана у Дубони угашена три млада живота
14.06.2023.
09:47
МИРИСЕ њихових душа проносио је мирис тамјана из Цркве Светог Николаја, у центру села. У тихој молитви маленог храма, испричана је њихова неиспричана прича. У пламену свећа, пламтели су њихови недосањани младалачки снови и планови.
Испод сјајних ореола светаца, надреална слика: црнина се слила испод икона на четрдесетодневном помену Далибору Тодоровићу, Милану и Кристини Панић. Сви убијени у једном трену. У једној ноћи. Оној ноћи коју су обележили јауци родитеља и родбине.
Тодоровићи су изгубили јединог сина. Панићи обоје деце. Куће им затворене. Била је то и трагедија Дубоне, младеновачког села добрих домаћина. Била је то трагедија и Србије.
Помен је, јуче, најпре обављен у цркви. Заједнички помен за троје младих људи. За њихову младост, пресечену рафалима комшије, готово вршњака, Уроша Блажића.
BloombergAdria.com
Ко зна колико пута су звона са храма ударала на жалост. И ко зна колико ће времена протећи да звоне на радост. У породицама убијених звониће док њихови најдражи дишу. До последњег удисаја.
- Страшно, децо моја, много је страшно - каже свештеник Мирослав док, после помена у цркви, прилазимо месту злочина.
И овде, испред школе, где је убијено троје младих, траје молитва. За уморене душе и спас села у коме је заустављен живот. Траје тиха молитва на улазу у школу. Монаси и монахиње манастира Раиновац моле се. Нека деца и њихови учитељи отворили врата школе. Чини нам се као да желе да се њихови некадашњи ђаци и њихов смех, врате.
Између тих, отворених школских врата, окупљена црнина. Уз клупе под липом, где су страдали некадашњи ђаци ове школе, цвеће и свеће. На школском зиду, према улици, три лика у муралу. Милана и Далибора сви препознају.
Кристина, између њих, још треба да добије аутентични изглед. Архитекта Огњен Костић завршио је највећи део посла.
BloombergAdria.com
- Као да су се из живота спустили на овај вечни зид - каже Миломир Прокић. - Овај мурал није само сећање. Мурал је и опомена да се овакво зло никад никоме не догоди. Нема сата ни дана да овде неко не сврати и подсети на страшну ноћ кад су покошена наша лепа деца, као пролећни цветови. Никада овде неће бити исто. Та деца су били наша нада. Понос и украс.
Наша добра деца. Речи секу. Речи звоне. Речи савијају и оне који убијене никад познавали нису.
BloombergAdria.com
- Да сте их познавали, жалили бисте за њима, као да су вам најрођенији - каже Прокић.
Туга је притисла Дубону. Четрдесет дана прошло, а, као да је било јуче.
- Свака наша прича почиње и завршава се са том трагедијом - говори Прокић.
BloombergAdria.com
- Све почиње од те ноћи и завршава се. Ноћ је пала на Дубону, ето. И кад се једни другима јављамо, не јављамо се гласом. Само подигнемо руку. И, само ћутимо. Све је стало. А мора нешто и да се ради.
Кад ће томе доћи време, ко зна. И старе липе тихују у црквеној порти. Родитељи убијених Панића, брата и сестре, Милана и Кристине, и њиховог друга Далибора Тодоровића нису били на поменима у цркви и месту злочина. Немерљиви бол понели су, из породичних кућа, на гробове деце. Сударали су се јауци и, трајали...
BloombergAdria.com
И само небо се постарало да облаци не пригуше јауке.
- И ми смо умрли с вама, децо моја - одјекивало је са гробова убијене деце. Цвеће, свеће. И сузе младости окупљене око три незарасле ране Панића и Тодоровића, текле су, непресушно.
BloombergAdria.com
Зашто смо толико далеко
Убица, овде, пуцао је у школу. Убио и ранио све који су пред њом били. Онај, у "Рибникару", пуцао је у школи. Наша деца су пола сата пре крвавог пира напустила наставу. Да су се задржали... Не смем о томе ни да размишљам. Зато се питам: зашто је трагедија у "Рибникару" претпостављена нашој трагедији. Зашто смо ми толико далеко од Београда - дочекала нас је овим речима једна од наставница у Дубони.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".