ЗАБОРАВЉЕНИ СПОМЕНИЦИ И МЕДИЈАНА: Родно место великог цара

Историчар Борис Стојковски  проучава средњовековну историју, а за Нпортал је говорио о заборављеним споменицима од великог историјског значаја у Србији и ван Србије. Нажалост, ови споменици се ретко посећују. Једно од таквих је и Медијана код Ниша, место где је рођен цар Константин Велики. У наставку текста можете прочитати и занимљиву причу из Теодисијевог житија Светог Саве са угарским краљем. 

- Србија је држава богата туристичким местима и историјом. Који су заборављени културни споменици које вреди посетити? Који бисте посебноиздвојили да је од значаја? Постоји ли ваш омиљени култуни споменик и због чега сте њега изабрали? 

-Постоји низ културно—историјских споменика који не добијају довољну пажњу, а сасвим сигурно би требало. У првом реду то је велики број манастира диљем Србије, али и комплекса утврђења, археолошких налазишта, и другог. Вероватно међу оне које се мање посећују спада Медијана код Ниша, родно место Константина Великог, затим манастири
Сопоћани и Градац, али и богат туристички потенцијал Суботице,  Сомбора, Сремске Митровице, Ваљева, Шапца, Новог Пазара, Призрена и других неких градова и места у целој Србији. Поменућу, осим тога, и оне споменике српског народа који се налазе у
Мађарској, Румунији, Хрватској, Северној Македонији, Црној Гори, као и диљем Босне и Херцеговине, затим у Бечу, Трсту, Грчкој. Мислим да постоји један значајан корпус споменика за који се не организују посете, а било би заиста благородно. Превасходно би тамо требало водити ђаке и студенте, јер би се тиме образовале и нове генерације. Пошто, нажалост, нисам обишао све што бих волео, задржаћу се на Феликс
Ромулијани, Студеници и Сопоћанима, као некима који на мене остављају нарочит утисак. 

 -Који бисте споменик изабрали из југословенског периода?

-За југословенски период заиста сматрам да је било пуно дивних културно—историјских знаменитости (мислим наравно на период Краљевине), који су представили једну нову епоху. Након 1945. године се ради о идеологизацији, измишљању и прекрајању историје, па и рушењу споменика. Тај соц—реализам код споменика ми није близак, мада је било сјајних домета у позоришту, музици, филму и сликарству које не смемо потценити ни одбацити, чак напротив.

-Који део приче о културним споменицима можемо прихватити као истину а шта као мит? 

-Истина је само оно посведочено историјским изворима, првенствено писаним, али и археолошким, епиграфским и осталим. Не само о набројаним споменицима, већ и бројним другим, постоје низ легенди, традиција, првенствено у старости појединих споменика, њиховом настанку, као и неке сасвим апокрифне приче које нису посведочене у
изворима, али су заживеле кроз време. Оно што је битно овде рећи, а то је да се не треба ослањати на сензационализам, псеудоисторичарске фантазмагорије, разне интернет групе и форуме, бизарне Јутјуб
канале, већ треба консултовати релевантну литературу, питати стручна лица и веровати науци, а не бомбастичним изјавама стручњака за све, којих имамо исувише. Једно је историја, једно је мит, који је веома битан за сваки народ, а нешто сасвим треће је сензационализам  и измишљотине, тога се морамо клонити и одбацивати на сваком месту.

-Које су сличности и различитости између српских, муслиманских и мађарских споменика? 

-Јако је тешко дати одговор на ово питање. Најпре ни сви споменици у оквиру једног народа или конфесије нису исти. Фолклор, обичаји и традиција су различити такође, наравно уз нека обележја који чине етничку, верску или какву другу групу. Не треба занемарити ни неретка међусобна прожимања разних култура, као и утицаје спољних фактора. Такве границе кроз историју никад нису биле јасне, ни унутар једног народа, ни међу њима, али наравно свако има и своје специфичности. Та различитост је неописиво богатство које треба љубоморно чувати.

- Бавите средњовековном историјом. Да ли је тај период који је значајан за српску баштину помало упао у сенку и ако јесте због чега је то тако? Да ли се изгубио обичај преношења културе са колена на колено?

-Српска средњовековна историја представља без сумње најзначајнији период целокупне прошлости српскога народа. То је време када су формиране основне и кључне црте српског идентитета, то је и епоха када Свети Сава, Стефан Немања (Свети Симеон), краљ Милутин, кнез Лазар и други владари и великани стварају српску државу и културу.
Ту лежи и одговор зашто пада у запећак, али то није ни тако једноставно ни једнозначно. Опадање уопште интересовања за хуманистичке науке у новије време, али и чињеница да је опште образовање изгубило на значају су такође битни разлози. Надаље, не треба заборавити идеологизацију друштва после 1945. године, иако је у послератно доба
стварао велики број угледних медијевиста. Промена структуре саме породице је довела свакако до тога да то неко преношење епске традиције буде прекинуто или смањено. С тим што треба имати на уму да традиција и историјске чињенице нужно се не морају поклапати, без намере да потценим значај традиције за сваки народ.

- Који су догађаји и занимљивости између 12. и 16. века били значајни за наш полиички и културни развој? Постоје ли анегдоте о сусретима тадашњих утицајних личности у том периоду?

-Таквих догађаја је прегршт. Од стицања независне краљевине и аутокефалне цркве 1217. и 1219. године, па преко крунисања цара Душана, онда затим изградње важних манастира, састављања битних докумената, све до битака, попут Велбужда, Марице, Косова или Ангоре. Мислим од конкретних догађаја да је битније разумети историјске процесе и ући у дубину и смисао историје. Анегдота уистину и има, али наравно то су подаци историјских извора, хроничара, хагиографа (писаца житија). Извори су ти на основу којих можемо једино реконструисати прошлост, па у том контексту и пронаћи нешто што су неке анегдоте или занимљивости. Мени пада на памет прича из Теодосијевог житија Светог Саве, где на састанку са угарским краљем, жедни Сава тражи леда да стави у вино, али пошто га нема, он се моли Богу и пао је град и тако је српски архиепископ, тад у мировној мисији, попио расхлађено вино, што је искључиво обичај
византијске елите, којој је и он припадао.