СЛАВИМО ВИДОВДАН, а знамо ли ко је СВЕТИ ВИД?

Видовдан је један од највећих српских празника који није проистекао из поштовања према Светом мученику Виту (Виду) већ због тога што се на дан помена овог светитеља одиграо Косовски бој - српска трагедија, мит и завет.

Свети Вит кога данас празнује СПЦ, по хагиографским и иконографским изворима и једном запису из 7. века, био је син угледног сенатора са Сицилије. Још у раном детињству је због снажне вере у Христа стекао исцелитељску моћ, вођен анђелима који су му се јављали. Његов отац Иласије, на разне начине је покушавао да одврати сина од хришћанства и није одустао ни када му је Вит чудесно повратио вид.,

Очевом науму да га убије, Вит је Божјом вољом успео да побегне у Луканију са својим васпитачем Модестом и дадиљом Крискентијом, који су били хришћани.

После неког времена нечисти дух је обузео сина цара Диоклецијана и запретио да неће напустити дечака док у Рим не дође Вит Луканијски. Вит бива пронађен и доведен у престоницу где је исцелио царевића, али како није желео да принесе жртву паганским боговима, њена и његове пратиоце подвргнуте мучењу. У најстрашнијим мукама јави им се анђео и чудесно их однесе у Луканију. Вит се помоли Господу да прими душе троје састраника и молба му би услишена. Три дана касније, угледној хришћанки Флоренцији Вит се јавио, она је пронашла њихова тела и сахранила их у месту Маријанус.

Светог Вита Срби су поштовали у средњем веку, а један од најстаријих доказа је његово помињање заједно са Модестом и Крескентијом у "месецослову" Мирослављевог јеванђеља које је написано крајем 12. века за кнеза Мирослава, Немањиног брата.

Свети Вит се помиње и у српским хагиографским изворима који су настали по стварању аутокефалне Српске цркве.

Служба Свветом Виту појављује се у два српска минеја из времена краља Милутина који се чувају у руским рукописаним збиркама. Вероватно и такозвано Дечанско четверојеванђеље, у коме се такође у месецослову помиње Вит, потиче из Милутиновог времена, које је руски конзул Гиљфердинг 1857. године на пропутовању кроз стару Србију однео из Дечана у Санкт Петербург.

У Захумљу се налазило у саставу српске државе до владавине краља Стефана Дечанског, црква Светог Вита налазила се у Дријевима, средњевековном тргу на Неретви.

У светоарханђелској повељи цара Душана издатој 1347./1348. године, помиње се црква Светог Вита код села Купелника, метоха царске задужбине у Доњем Пилоту које се према неким изворима налазило западно од Душанове прстонице - Призрена.

О поштовању Светог Вита говоре и средњевековне представе на фрескама, једна од најстаријих представа налази се у Пећкој Патријаршији у цркви Богородице Одигитрије, која је настала око 1335. године у делу где се налази кивот ктитора, архиепископа Данила Другог, насликан са најпошотованијим светим врачима (лекарима) светим Козмом, Дамјаном, Пантелејмоном и Јермолајем.

Верује се да је Свети Вит био насликан у Велућу, неколико година пре Косовског боја, затим у цркви Св Ђорђа у Старом Нагоричану. Култ Св Вита почиње да слаби почетком 15. века, јер се у српским типицима и минејима за 15, односно 28. јун, на дан Светог Вита појављује ПАМЈАТ - у спомен погибије Светог кнеза Лазара у Косовском боју, која је допринела да се има Св Мученика Вита у српском народу не заборави.

(Ало)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".