ВЕЛИКЕ РИСКИНЕ ЉУБАВИ: Дуго није знала какав је КШ у 19.30
08.11.2021.
14:06
На данашњи дан, 8. новебра 2001. године, преминула је легенда српског глумишта, Радмила Савићевић.
У то име, "васкрсавамо" један текст од пре тачно 20 година, четири дана пошто се у вечност преселила добра "мајка Вука" или "Риска", како су је људи звали због неких од њених најупечатљивијих улога.
"Крушевљани је знају и памтиће је као као Раду. Ни Вука ни Риска него - наша Рада. Њена смрт је ожалостила све Крушевљане, и оне који су у позоришту редовно, и оне који у Талијин храм залазе тек понекад. Нико се томе није надао, јер Рада је за многе бесмртна.
А она сама, приликом обележавања пола века присуства у позоришту, пре четири године, овако је објаснила свој почетак и однос према позоришту:
- Моја генерација није бирала позоришну уметност као професију. Све је дошло спонтано, радила сам из задовољства. Био је то мој провод, моја забава, моје дружење.
Почела је 1946. године у Крушевачком позоришту. Од Мартинове у Катајевом 'Родитељском дому', преко Фросине, Сарке, Спиринице, Живке, Доке, Пеле, до Аманде у Вилијемсовој 'Стакленој менажерији'. Играло се без престанка, гостовало у околини Крушеваца без дневница, само конзерва и хлеб.
Годинама, испричала је једном приликом, није знала како изгледа Крушевац у пола осам увече.
Каријеру је наставила у Нишу и плакала за Крушевачким позориштем. У Ниш је донела Крушевачке улоге и постала звезда.
Пре четврт века Радмила Савићевић долази у Београдско драмско позориште. Тада постепено осваја филм, а потом и телевизију. И ту је све оно што је носила на даскама, али постаје и Вука, и Риска.
За Крушевљане је, међутим, она увек била, и биће, само Рада. Скромна, срдачна и непоредна, без обзира на популарност.
Свој позоришни пут Радмила Савићевић укратко је објаснила овако:
- Крушевац је мој почетак са много љубави, Ниш је моје уметничко са зревање, а у Београд сам дошла да покажем шта знам."
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из највеће новинске архиве на овим просторима, штампарије Борбе, а овај чланак је изашао у Експресу, 12. новембра 2001.*
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".