МОЛИЛА МЕ: Убио сам жену из љубави, није могла тако да живи

Нема шампањца, нема тријумфа, само тихо олакшање човека који је изашао из затвора. Дејвид је пензионисани рудар из Нортамберленда, а осуђен је на две године због убиства супруге Џенис, са којом је био у браку 52 године. Имала је рак крви и више пута је молила Давида да прекине њену патњу. Током суђења ослобођен је оптужби за убиство с предумишљајем, али не и за убиство из милости. Осудили су га на две године затвора, али су га одмах пустили јер је већ провео 19 месеци у притвору.

- Осећам се тупо, мало ми се врти у глави. То је заправо тешко прихватити. Не изгледа стварно. Управо сам звао своју ћерку Лесли у Енглеску и обоје смо плакали тако јако да нисмо могли да причамо. Нико од нас није могао да каже ни реч. Управо смо успели да кажемо 'Волим те.' Притворски службеник ме је загрлио када сам изашао и рекао: 'Честитам, Давиде. Добили сте резултат који сте заслужили. Кажем то на најлепши могући начин, али се надам да вас више никада нећу видети' - рекао је Давид новинарима.

Насмејао се, а онда су тихо потекле сузе. С једне стране је пуштен, а са друге осуђен на живот без своје обожаване жене. Жеља му је да остане на Кипру да би остао близу ње. Тамо су заједно делили последњих 16 срећних година у пензији пре него што се она разболела. У искреном и дирљивом интервјуу ексклузивно за Дејли мејл, признао је да је после затворске казне био слаб и исцрпљен. У уторак је отишао да стави букет цвећа на Џенисин гроб. Био је то тренутак дирљиве нежности и прва посета њеном гробу откако је био у притвору када је одржана сахрана.

- Радовао сам се одласку и истовремено страховао од тога. То је прелепо место, мало даље од куће у Тремитоуси, селу око 6,5 километара од Пафоса, где смо некада живели. Волео бих да нађем један мали станчић тамо код гроба, да могу да је посећујем сваки дан, а када дође време бићу сахрањен поред ње. Још увек причам са Џенис. И даље јој говорим да је волим и да ми недостаје сваки дан. Кажем: 'Не знам да ли те више волим или ми више недостајеш' - каже Давид смешећи се.

- Звао сам је својим највећим благом, јер је то била. У свим годинама које смо провели заједно никада нисмо заборавили годишњицу брака или Валентиново - каже

Давид. Још га муче сећања на ужасан дан у децембру 2021. године када је угушио своју супругу, пре него што је попио боцу ракије и прогутао коктел таблета на рецепт како би могао 'отићи с њом'. С друге стране, ужас те сцена супротстављена је олакшању што је помогао Џенис и ослободио је страшне патње.

- Више од шест недеља ме преклињала. Рекла је: 'Не желим овако да наставим' - каже Давид. Међутим, одбијао је да јој помогне. Нешто пре него што ју је угушио, рекао јој је да је воли.

- Само је затворила очи и рекла 'Дај ми пољубац'. Пољубио сам је у образ. Видео сам неке грозне ствари у свом животу, али сећање на њено лице кад је умрла... - зајецао је и прекинуо разговор, а онда се прибрао и наставио.

- Побледела је. Вилица јој је била искривљена. Покушао сам да исправим то. Није нимало наликовала мојој жени. То су ноћне море које још имам. Видим њено лице у тим ноћним морама. И увек су тако живописне. Увек има много лица, све Џенисино лице, окренем се и мислим да је крај мене, али она је мртва. Не могу избацити те слике из мисли. Но то лице није нимало сличило мојој Џенис. Лице јој се тако брзо променило. За живота је имала јако леп осмех. Обасјавала је свет - каже Давид.

Разговарао је с новинарима о еутаназији и питању треба ли да се легализује чин намерног прекида живота ради отклањања боли и патње.

- Волео бих да видим да то постане легално или да се барем о томе расправља, истражи могућности. Знао сам да Џенис нецће бити боље и када некога толико волите, а он вас отворено моли да му прекинете живот, донесете ту страшну одлуку да га избавите из беде. Џенис је била у страшним боловима. Недељама је говорила: 'Драги, не могу се више борити. Желим да се убијем'. Пролазила је кроз пакао. Нисам могао да поднесем да је видим такву. Наравно, да смо имали новца и да Џенис није била превише болесна да би кренула на пут, могли смо отићи у Швајцарску - истакао је Давид.

Он је мислио на одлазак у тамошњу клинику Дигнитас, где лекари помажу људима са терминалним и тешким болестима да изврше самоубиство, али је тренутно на Кипру и у Великој Британији забрањено помагати умирућој особи или особи која има акутне болове да оконча свој живот.

Џенис и Дејвид су били рудари преко 40 година у Елингтону Колиерију у Нортамберленду. Дејвид је радио у руднику од 15 до 55 година. Потом су се преселили у Пафос 2001. године.

- Били смо тако узбуђени. Било је то као бескрајан одмор. Најдужи и најбољи који смо икада имали. Био је то леп живот. А те године не бих мењао ни за шта - каже Дејвид.

Састао се са новинарима у хотелу Елисиум, близу њиховог првог дома на Кипру. Хотел одише посебном атмосфером и ту су дошли да славе, у ресторан где су посматрали залазак сунца над плажом са палмама. Као такву је видео своју жену.

- Била је забавна, лепа, пуна живота - рекао је. Дејвид је упознао Џенис у свом родном селу Ашингтону.

- Био сам у локалном пабу и тамо сам плесао и пио. А онда ми је Џенис рекла: 'Ти седиш на мом месту.' Онда је рекла 'ајде да играмо' и после тога смо били нераздвојни. Рекао сам мами: 'Упознао сам најлепшу девојку коју ћеш икада видети.'

Била је тако лепа. Ја сам имао 18 година, а она годину и четири месеца старија. Забављали смо се око три године, а онда смо се 1969. венчали. И натерао сам је да обећа да ћемо се, ако се свађамо, увек пољубити и помирити пре него што одемо на спавање. И радило је 52 године. Увек сам јој био веран и никада нисам имао ни најмањи наговештај или сумњу да ми је икада била неверна - испричао је Давид.

Али прве године њиховог брака биле су обележене тугом. Изгубили су два сина - једног превремено рођеног, а другог мртворођеног. Затим се 1972. године, на њихову радост, родила ћерка Лесли, њихово једино дете. Он и Џенис су желели најбоље за своју девојчицу.

- Радио сам седам дана у недељи да бих Лесли омогућио да заврши факултет. Она је прва у породици отишла да учи – каже Давид.

2001. године, Хунтерови су продали своју кућу у Ашингтону да би се трајно преселили у Пафос где су уживали у животу.

- Ишли смо на роштиљ, истраживали острво. Помагао сам у италијанском ресторану као конобар, само за пиво, а Џенис је долазила на оброк и пиће. Имали смо пуно пријатеља Кипрана. Џенис је научила грчки, знала је да говори, чита и пише - присећао се Давид. Али 2016. године ситуација се променила и Џенис се суочила са здравственим проблемима.

Већ је имала две операције колена и слепог црева и оклизнула се и сломила кључну кост. Затим, у лето те године, Дејвид је доживео мождани удар, али се опоравио. Лесли, у Енглеској са супругом и ћерком тинејџерком, инсистирала је да престане да пуши и пије алкохол, што је учинио да смањи шансе за поновљени мождани удар.

- На једном од мојих прегледа у септембру 2016. докторка је Џенис рекла: 'Изгледаш бледо. Јеси ли добро?' Тестови су открили да јој недостаје гвожђе и преписали су јој курс дневних инјекција гвожђа на две недеље - објашњава Дејвид.

Даљи тестови су открили тежи проблем за решавање. Дијагностикована јој је мијелодисплазија, редак облик рака крви у којем коштана срж не производи здрава крвна зрнца. Може се развити у леукемију. Џенис би до краја живота требале редовне инјекције како би повећала број здравих крвних зрнаца и отклонила симптоме - умор, слабост, крварење, инфекције и бол.

Дејвид је научио како да даје ове инјекције. Али како њихово здравствено осигурање није покрило цену од 460 евра за четири шприцева за инјекције два пута недељно, одлучили су да продају свој стан и преселе се у сеоско имање како би финансирали њено лечење. Затим је уследило суђење, затвор и пратећи трошкови. Данас, упркос чињеници да је радио цео живот, Давид је скоро сиромашан.

- Џенис није хтела да прода наш дом и да се пресели. Плакала је, али ја сам уредио нови дом и свидело јој се. И била је добро, није била уморна као на почетку. Ишли смо у Општу болницу Пафос на недељне анализе крви и ако би јој хемоглобин био пренизак, повећали би број инјекција - каже Дејвид.

Али Џенис се добро сећала последње слике своје старије сестре која је умрла од леукемије 1987. године.

- Били смо са њом пре њене смрти. Бијал је била натечена и без длаке, а очи су јој показивале ужасан бол. На крају је умрла у болници, а Џенис је рекла: 'Ако икада добијем ову болест, желим да ми помогнеш да умрем.' Али тада нисам мислио да ћу видети како Џенис пати. Нисам могао да замислим да ће ме молити да јој помогнем да умре - каже Давид. А онда је стигла пандемија и додатно закомпликовала ситуацију.

- Затворена је локална болница која је Џенис снабдевала лековима. Нисам могао да добијем рецепт од нашег лекара опште праксе. Наставио сам да зовем, али безуспешно. Нико се није јавио. Били смо очајни, али све је било затворено, забрањено и нико од лекара или специјалиста који су лечили Џенис није проверио њено стање - објаснио је очајни супруг.

Дејвид се возио по болницама, апотекама и лекарским ординацијама у махнитом и неуспешном покушају да набави лекове, али прошло је осам недеља пре него што је могао да их купи. До тада се Џенисино стање драстично погоршало.

- Чинило се да јој је постало још горе након Ковида. Рекла је: „Мука ми је од живота. Нећу оздравити.' Добила је трансфузију крви која је изазвала крварење из носа, а нуспојава инјекција била је страшна дијареја. Носила је пелене за одрасле. Била је поносна жена и било јој је страшно непријатно, али сам јој рекао да немам ништа против да јој помогнем - ни мало. Коса јој је опадала у праменовима. Када је имала последњу трансфузију крви, нису могли да нађу вену и ставили су јој иглу међу прсте. Плакала је, а њена рука је била љубичаста. Рекла је да не жели још једну трансфузију крви након тога. Имала је јаке главобоље, бљескове бола и ослабио јој је вид. Била је страшно уморна. Једне вечери је рекла: „Не могу да се попнем уз степенице“, па сам је ставио на леђа и понео. После тога, последњих шест недеља, спавали смо на фотељама у дневној соби, једно поред другог. Држао сам је за руку - описао је Давид болне последње дане.

- Јела је врло мало, резанце, супу, а када је јела осетила је мучнину и морала је у тоалет. Бол се погоршао. Чинило се да је бирала места на којима је била оперисана. Кожа јој је била прекривена ранама. Није могла да стоји. А онда је почела да ме моли. Рекла је: 'Не могу више да се борим. Не могу да ходам, треба ми помоћ да одем до тоалета. Ништа неће бити боље. Желим да ми помогнеш да умрем.' А ја бих рекао: 'Не, не. Ићи ћемо полако, дан за даном.' Стално сам размишљао: 'Шта да радим?' Толико сам је волео и толико је патила. Десетак дана пре смрти била је хистерична од бола. Опет ме је молила да то окончам. Надао сам се да ће се предомислити. Чекао сам чудо. Никада није дошло - препричава Дејвид.

Било је то у понедељак увече у децембру 2021. када је Дејвид окончао Џенисину патњу тако што ју је угушио и узео све лекове на рецепт које је могао да нађе у кући.

- И ја сам хтео да се убијем. Оставио сам опроштајно писмо, али се ни не сећам да сам га написао. Има делова тог дана којих се не сећам. Али на суду је прочитана порука: „Моја жена је у великим боловима. Замолила ме је да јој помогнем, па смо ово заједно направили.' Знао сам да не могу да живим без ње. Па сам је пољубио и када сам знао да је мртва, пољубио сам је још једном. Рекао сам, 'Здраво драга. Видимо се ускоро.' Имали смо изреку „До следећег пута“. Била је помало видовита и веровала је да постоји други живот. Било је неке магије око ње - каже Давид.

Присећа се следећих корака, како је намеравао да се придружи својој вољеној Џенис.

- Онда сам узео све бочице са таблетама у кући, таблете за крвни притисак, лекове против болова, све што сам могао да нађем и ставио у чашу и онда их прогутао са пуном флашом ракије. Нисам пио пиће шест година, од можданог удара, и тешко ме је погодило. Стварно сам желео да умрем - признао је Дејвид.

Пре него што је то урадио, желео је да се последњи пут чује са својим братом Вилијамом у Енглеској. Он је десет година млађи од њега. Позвао га је путем видео позива.

- Били смо веома блиски. Нисам желео да зовем Лесли јер би је убило да је знала шта сам урадио, али сам назвао Вилијама и разговарао са њим - каже Дејвид. Не сећа се шта је рекао брату јер су дрога и алкохол узели данак, али Вилијам је позвао полицију у Манчестеру која је контактирала Интерпол, а он је потом алармирао кипарску полицију.

Вилијам је такође контактирао Лесли, која је позвала Дејвида молећи га да остане жив за њу.

- Заиста те волимо, тата. Није нас брига шта си урадио. Само желим да будеш безбедан - Лесли је плакала преко телефона. У року од сат времена, полиција је стигла на Дејвидова врата и његов план да се придружи Џенис је пропао. Уместо тога, суочио се са оптужбама за њено убиство.

(24сата.хр)