ПРЕКЛИЊАЛА САМ ОЦА Неда о највећој трауми: "Све се срушиило"

Неда се сада за домаће медије осврнула на период пре избијања рата и открила шта никада неће заборавити.

– Ја нажалост нисам отишла из Сарајева што је избио рат, ја нисам могла доћи до Сарајева. Наиме, отишла сам из Сарајева у марту 1992. године на турнеју у Шведску и остала 2 викенда још плус. Враћам се почетком априла, долазим у Београд, имала сам тај стан. Долазим из Стокхолма на аеродром, чекам неких 4-5 сати вечерњи за Сарајево. Лет бива отказан, вратим се у стан, идем на јутарњи лет. Опет да полетим, опет ништа и тако 6 пута. Нешто се кува и догађа – присетила се Неда.

Тада је већ увелико имала ћеркицу Јелену која је са баком и деком остала у стану у Сарајеву, непрестано је покушавала да дође до њих али безуспешно.

BloombergAdria.com

Иако се још увек ништа конкретно није догодило и сви су се надали да рат неће ескалирати, она је осећала је да се нешто спрема и била је веома забринута за своју породицу

– Ја сам била неко ко је толико веровао у Сарајево, толико сам веровала да је апсурдно да тамо избије рат. У сваком случају забринута за судбину моје старе мајке и оца и мог дванаестогодишњег детета, оца молим преклињем пошто 6 пута, покушавам доћи до Сарајева, неће тата да дође. Ја престрављена. Елем ја њих једва убедим, маму и кћер. Оне дођу, једва их укрцам на авион преко другарице. Оне су дошле и та сцена њиховог доласка на аеродром, никада нећу да заборавим, оне долазе љуте на мене. Јелена неће ни да се поздрави са мном – испричала је певачица.

Моменат када их је угледала ће вечно остати урезан у њеном сећању, а слику њиховог доласка и касније све што је уследило је описала на начин који леди крв.

- Јакница, неке фармеричице, патике, мама у неком мантилу, 5. април 1992. године. То је последњи дан кад су оне дошле из Сарајева, кад смо ми сву своју имовину закључали у нади да ћемо доћи једног дана у своју кућу и више никад нисам закорачила у свој стан, продала сам га на даљину. Све успомене, награде, толико драгих успомена…Отац ми се касније једва пробио после неких 20 дана, преко 40 неких барикада. Отишли су даље за Лепетане у нашу кућу у Боки. Ја сам остала да будем њихова мајка и отац и да се бринем о њима. Људи деградирани, остали без примања, дете са 12 година прекинуто школовање. Гледаш, не верујеш својим очима, распаде ми се земља, распаде ми се каријера, детињство, раздвоји нас од фамилије. Нисам чула фамилију ту најблискију мислим да је прошло 10-12 година. Они се нису смели јавити. Све црно без имало белог – са кнедлом у грлу истакла је Неда.

(Гранд)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".