ИРИНА ВУКОТИЋ За време трудноће и мучнина сам водила програм

- Овај посао је љубав, изазов, адреналин... На почетку моје каријере на телевизији знало се да прво радиш прилоге, а ја сам се определила за прилоге из области културе и музике. Прилог је максимално могао да траје три минута са све off-ом, stend up-ом, разговором, добрим покривалицама, али то ни тада није била гаранција да ће га уредник емитовати ако не испуњава све услове. Ишло се степеник по степеник и сви смо били велика породица на Трећем каналу, што показују и наша вишегодишња да не кажем вишедеценијска пријатељства. Телевизија ме је научила истрајности, посвећености, доказала ми је да толико пута могу да померим своје границе. Научила ме је да се борим и да када волим заиста могу све, да устанем у четири ујутру и до пола шест будем “нормална”, а спавалица сам да не можете ни да замислите колика, или да у периоду трудноће и мучнина водим програм. Да стегнем срце и прочитам вест да ми је драга особа преминула, да причам 15 минута, не знам ни сама о чему, јер се гост није појавио, да имам подељену пажњу па да упоредо док радим интервју одговарам на поруку која не може да чека.

Током Јутарњег програма истренирано подносите добре и лоше вести које саопштите гледаоцима, а какви сте приватно? Шта је оно што Вас може да расплаче и како подносите емоције?

- Јао баш сам емотивна. Расплачем се и када Искри другарице честитају рођендан певајући песму под прозором нашег стана са тортом коју су саме правиле, расплаче ме некад кад видим однос деке и баке са унуцима, кад ми другарица прича о мами коју је давно изгубила. Баш сам емотивац и то не кријем. Мислим да је дивно показати емоције иако их многи крију плашећи се реакција или разочарања.

Имате упешну каријеру, ћерку којој сте велика подршка, креирали сте живот по својој мери. Да ли постоји нека жеља коју себи још увек нисте остварили?