Зашто је престало пријатељство између Локице и Чоле?

Локица Стефановић је је српска балерина, педагог и професор балета. Она је и фитнес инструктор али и архитекта. Њено и ме је синоним за сценски плес и остаће упамћена као вођа плесне групе "Локица".

Пионирка је југословенског сценског наступа а о њеним кореографијама са турнеје Здравка Чолића "Путујући земљотрес" и даље се прича.

BloombergAdria.com

Била је веома популарна крајем '70-их и '80-их година, а њену групу у сам врх винула је њихова јединствена сарадања са тадашњом највећом југословенском музичком зведом - Здравком Чолићем.

Девојке са плавом паж фризуром, обучене у чувене трикое специфичне за тај период, брзином светлости освајале су позорнице и тв екране и преко ноћи постале сензација чије су животе медији помно пратили.

Како легенда каже, чланице њене групе звале су је "Хитлер" због њеног перфекционизма, и што је имала обичај да им одузима део хонорара уколико направе грешку током наступа, или се појаве са неопраном косом.

Рођена је 31. марта 1946. године у Београду. Према писању Биографија.орг, са пет година је почела да игра у позоришту „Бошко Буха“, када је и први пут наступила на позоришној сцени. Када је имала десет година, примљена је у Балетску школу „Лујо Давичо“. Упоредо са њом је завршила основну школу и Пету београдску гимназију. На шестој години балета је схватила да не жели да се бави класичном игром, већ модерном.

Међутим, пошто је отац желео да Локица буде инжењер, уписала је Архитектуру на Архитектонском факултету. Од њега је наследила војничку дисциплину, марљивост и доследност. Тако је једно време радила у фабрици трикотаже у Кикинди, где је сама креирала разне моделе.

Своје плесно умеће је усавршила у Њујорку, у Америчком центру за плес, у класи Елвина Ејлија. Иако је желела да остане у овом граду, пет година касније вратила се кући, јер је била јединица и није могла да напусти родитеље. По повратку из Америке, са својом плесном груом "Локице", учествовала је у телевизијском серијалу "7 плус 7", коју је водио глумачко-певачки ансамбл Јове Радовановића "Седморица младих". Чак су и снимиле своју песму.

Као кореограф, Локица је радила не само за телевизију и музичку сцену, већ и за позориште, а била је ангажована и за велике манифестације, попут затварања Зимских Олимпијских Игара у Сарајеву. Била је једина београдска кореографкиња која је три пута наступала у склопу најзахтевнијих пројеката на Телевизији Загреб.

Уз све то, као архитекта, пројектовала је зграду од 11 спратова у Приштини. Шест година је, од 1993. до 1999. године, на Трећем каналу водила емисију о здравом начину живота,„Локица на 3К“. Радила је и као професор сценског покрета на Академији лепих уметности (данас Факултет савремених уметности), а и написала је књиге „Паметно тело“ и „Паметно тело заувек“ са саветима за вежбање.

Током 1983. године се удала за архитекту Зорана Зекића, и убрзо добила ћеркицу Огњену. Међутим, он је изненада преминуо у 48. години живота.

О њеним кореографијама са турнеје "Путујући земљотрес" Здравка Чолића се и данас прича. Нажалост, иако је својевремно Чолу гледала као брата, они ни данас, како преносе медији, више нису у контакту.

Како је за време ове чувене турнеје прављен документарни филм "Пјевам дању, пјевам ноћу" редитеља Јована Ристића Рице, она је у неком тренутку у камеру изјавила: "Здравко није талентован за игру".

- Како је филм био о животу Здравка Чолића, Рица ми је рекао да су сви, почев од пријатеља, преко колега до учитељице, толико "ушећерили" изјаве о певачу, те да ја кажем оно што сви виде - да Чола није талентован за игру. И ја у камеру кажем како Здравко није талентован за игру, али да се радом и трудом уклопио са нама и да се на концертима види резултат тог рада. Међутим, ништа после тог "али" није вредело. Том изјавом сам га, у ствари, извадила, а он се наљутио намртво, мада ми је био као млађи брат. Жао ми је што није мало талентованији за игру, али је направио чуда божја својим гласом - рекла је својевремно за медије, преноси Нова.рс.

 

Наиме, када се Здравко Чолић вратио из војске, престао је да прича са њом због ове изјаве.

BloombergAdria.com

Локице су биле и омиљене играчице председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, па су тако неколико пута играле за маршала, а он их је звао "Локнице".

- Знала сам да воли старе хитове попут "Џамбалаје" или "16 тона", па сам спремила кореографију на "Истанбул". Играле смо у дугим хаљинама које смо шиле од поставе, што је после дрпио Версаће. Нас пет улазимо једна за другом, постранце, ја крећем ка Титу, а његова пудлица се диже, режи и креће према мени да ме уједе. Укочила сам се, променила кореографију и кренула у рикверц. После смо јели крвавице које је он лично спремио.

Када су га шест месеци касније забављале за његов рођендан у Добановцима, на крају програма водитељ Љубивоје Ршумовић питао је да ли би председник хтео да му изведу још нешто.

- Да ли могу поново Локнице, одговорио је Тито - рекла је Локица Стефановић пре неколико година преноси Она.рс.