ИРИНА ВУКОТИЋ испричала шта је морала да ради да би успела

Прочитала је вест да јој је драга особа преминула, устајала и пре зоре, импровизовала када јој се гости не појаве, али и схватила да је за себе одабрала прави животни позив.

- Овај посао је љубав, изазов, адреналин... На почетку моје каријере на телевизији знало се да прво радиш прилоге, а ја сам се определила за прилоге из области културе и музике. Прилог је максимално могао да траје три минута са све офф-ом, стенд уп-ом, разговором, добрим покривалицама, али то ни тада није била гаранција да ће га уредник емитовати ако не испуњава све услове. Ишло се степеник по степеник и сви смо били велика породица на Трећем каналу, што показују и наша вишегодишња да не кажем вишедеценијска пријатељства. Телевизија ме је научила истрајности, посвећености, доказала ми је да толико пута могу да померим своје границе. Научила ме је да се борим и да када волим заиста могу све, да устанем у четири ујутру и до пола шест будем "нормална", а спавалица сам да не можете ни да замислите колика, или да у периоду трудноће и мучнина водим програм. Да стегнем срце и прочитам вест да ми је драга особа преминула, да причам 15 минута, не знам ни сама о чему, јер се гост није појавио, да имам подељену пажњу па да упоредо док радим интервју одговарам на поруку која не може да чека.

Шта је оно што Вас може да расплаче и како подносите емоције?

- Јао баш сам емотивна. Расплачем се и када Искри другарице честитају рођендан певајући песму под прозором нашег стана са тортом коју су саме правиле, расплаче ме некад кад видим однос деке и баке са унуцима, кад ми другарица прича о мами коју је давно изгубила. Баш сам емотивац и то не кријем. Мислим да је дивно показати емоције иако их многи крију плашећи се реакција или разочарања.

Школске дане сте провели у Ужицу, колико често се враћате и да ли сте у контакту са старим пријатељима?

- Увек се са осмехом сећам школских дана, концерата код хидроцентрале на Ђетињи, много прочитаних књига и откривање нових бендова, јер тада је то био тренд као што је данас Тик Ток. У контакту сам са већином пријатеља, чак имамо, ми из основне школе Вибер групу па се често дописујемо, а моје Ана, Бојана, Ивана и Александра су увек ту у срцу. Можемо да се не видимо по годину дана, а кад се видимо, то је онај осећај кад те неко зна у душу и памти те још из првог основне код учитеља.

Искра је већ одрасла, колико Ваших особина у њој препознајете? Да ли и она жели да се попут маме бави јавним послом или има своје идеје?

- Она је своја и мислим да је грешка да тражимо себе у својој деци. Треба неговати њихово танано биће и индивидуалност. Она је весела, духовита, креативна, воли глуму, одбојку, језике, сликарство.

(Блиц)

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".