Инфлуенсерка Нађа Ерић, проговорила о свом болном одрастању које је обележило смрт мајке само десет дана након порођаја.
Њена мајка имала је компликације након порођаја које су је, како тврди, грешком лекара, коштале живота.
- Компликација се десила пар дана након порођаја. Заборавили су да јој изваде постељицу. Наравно, то је круцијална ствар, не може то да се заборави, али се ето догодило. Сепса је настала после неколико дана, упала је у кому и умрла након десет дана од мог рођења - открила је она.
- Доспела сам у руке маминих родитеља. Тата је био ту, али се склонио са стране да сабере мисли, јер је њему три месеца пре моје мајке, преминуо отац. Није му уопште било лако. Одрастам код бабе, деде, били су ту тетка и теча - каже Нађа и додаје да нико није одговарао за случај њене мајке.
- Моја баба је хтела да покрене нешто, али тетка то није дала. Не желим да причам, јер немам информације. Знам да је било у свим новинама и да је било на насловној страни, као озбиљна и велика потресна прича, али знам да нико није правно одговарао.
Шест година након трагедије живот младе инфлуенсерке мења се из корена и прелази да живи са оцем који се оженио по други пут.
- Упознао је после две године другу девојку. Покушао је да започне бољи живот, да не буде сам. Са мојих шест година су се венчали и добила сам полу брата. Почели смо да живимо заједно и тада почиње неки сасвим другачији живот.
Током одрастања јако јој је недостајала мајчинска фигура, без обзира што је одрастала уз баку, тетку и маћеху Маки, коју изузетно воли и цени.
- У основној школи сам први пут осетила потребу за мајчинском фигуром. Као мала сам стално говорила: "Моја тата", јер сам мислила да то тако треба. Тетка и баба су мени од самог почетка мајчинска фигура. У шестој години сам добила маћеху и тада сам први пут осетила потребу да некога зовем мама, то сам јој и шапнула. Рекла сам јој да бих волела да је зовем мама, али да не знам како, јер је то за мене била непозната реч. У 19. години добила сам јаку депресију, јер ми је мајка ужасно фалила. Желела сам да је питам неке ствари које не могу да поставим никоме другом, али у томе ми је помогла психотерапија доста. Од тинејџерских дана идем на терапију и саветовала бих свакога да, уколико има било какву врсту психолошког проблема, да се обрати стручњаку. Мени је заиста то помогло јако.
Живот са оцем од шесте до десете године је био добар, али након очевог развода за Нађу постаје веома тежак.
- Са татом и Маки сам живела од шесте до десете године, до њиховог развода. То је имало исто велики утицај на моје одрастање. Научила сам се дисциплини и на томе сам им веома захвална.
- Када сам дошла у шестој години да живим са њима, ударац је био јак, јер свака промена је тешка. Навикла сам се на нежност код баке и деке, али код тате је све било другачије. Било је кажњавања, грубљих речи, другачији потпуно начин васпитања, али сам им захвална на томе. Међутим, њихов брак је могао да буде бољи. Међу њима је владала тензија, па самим тим нису имали стрпљења за дете. Осетила сам тежу страну њиховог брака, који се завршио разводом. Мени је наметнута кривица да сам ја одговорна за крах њиховог брака, јер нисам била баш послушно дете. Тешко сам се носила са тим дуго - каже Нађа и додаје:
- Остала сам да живим са татом, али је он упао у велику депресију. Ипак, ја сам била пресрећна, јер га имам само за себе. Када смо остали само нас двоје, коначно сам га упознала. Имали смо наше мале ритуале. Научио ме је да правим домаћи хлеб и топле сендвиче. Поента приче је да смо путовали заједно и ти тренуци су мени остали негде баш урезани, као најлепши период живота са њим, али он није био срећан, тако да сам му на крају рекла да нађе девојку, што је заиста и урадио.
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".