14 ЛЕТА НА ЛЕКОВИМА: Само најближи знали за болест водитеља

За његову болест знали су само најближи пријатељи и породица.

Иако је због ове тешке болести већ четрнаест година на антидепресивима, сваке недеље успешно води популарну емисију "Недељом у 2", а сад је о својој борби са депресијом написао књигу "Депра".

- Супруга жели да ме, као и нашу децу, заштити од читавог света, жели да задржи и свој духовни мир који ће сигурно бити нарушен изласком ове књиге. За моју породицу то ће бити немир. Уз излазак из ормара сигурно иду бројна питања, од комшија до случајних пролазника који ће, ако ништа друго, из чисте радозналости, хтети да дознају шта се то догађа са познатим лицем. Да, може да буде гњаважа сваком објашњавати да имам психичких проблема, али да нисам за лудницу, да немам делузије, да ми се не привиђају ствари. Супруга је вероватно желела да заштити породицу од злих коментатора који ће ми уз разне епитете сада писати и ‘лудак’, но то је немогуће. Јавни посао који радим извлачи најгоре из фрустрираних анонимаца који се јављају по друштвеним мрежама, али против таквих будала лека нема - рекао је Станковић за Телеграм.

- Када сам постао неупотребљив, знао сам да треба да идем психијатру. Хтео сам да ми буде боље, да почнем да осећам нешто, да ближњи не пате због мене, на крају да не патим ни ја. Психијатар је брзо дијагностификовала депресију, кренули смо с лечењем и мало по мало резултати су дошли. Међутим, паралелно сам ишао на све могуће претраге. Срце, притисак, штитна жлезда… Многи људи у депресији то раде. Желиш да искључиш све друге факторе, или се завараваш. Ваљда би ми било лакше да је штитна жлезда па све могу да припишем хормоналној неравнотежи.

- Психичке болести јаче су стигматизоване због незнања чак и добронамерних људи, који још могу да схвате да си тужан, несрећан и помало онеспособљен за живот, али су уверени да с јаком вољом можеш да изађеш на крај са клиничком депресијом. "Мисли позитивно, изађи у шетњу!" Добронамерни људи често ће ти то рећи, не схваћајући да депресивцима то ништа не значи - објаснио је Станковић, па поменуо и ситуацију када му је било тешко да обавља посао:

- Било ми је толико лоше да сам одлучио да откажем емисију. Рекох то и продуценткињи. ‘Стварно не могу’. Попио сам антидепресив и анксиолитик и нема помоћи. Ноге ми се тресу, уста су сува и потпуно сам дезоријентисан. Могло би се догодити током емисије да заборавим како се гост зове, или да не успем да му поставим питање. Тешко састављам реченице. Не могу да се присетим појединих речи…