Исповест монахиње која се заљубила у жену

- Радо сам се отиснула на то путовање и постала ‘Христова млада’. Ставила сам вео који је значио да сам се одрекла световних ужитака и порива. Необичан је то ритуал, по много чему необјашњив - испричала је данас 79-годишња Моника за The Guardian.

- Двадесет година након што сам донела ту одлуку, што је било почетком шездесетих година прошлог века, та одлука је била кључна за мој љубавни живот. Наиме, због тога сам на другој страни света пронашла своју сродну душу – другу часну сестру.

Хингстон се присећа како је волела да учи, али се након неколико година разочарала и тражила да напусти црквени живот. Отпутовала је у Јужну Америку, али се ипак вратила у самостан. Успут је стекла диплому из социјалног рада, па је неко време у Мелбурну радила у локалном центру за јавно здравство. Већином је сарађивала с мигрантима и избеглицама.

- Током тих година сам почела да се дописујем с америчком часном сестром која је радила у Никарагви, земљи која је тада била усред политичких немира који су неретко били насилни. Позвала ме је да се придружим њеној групи која се бринула за сиромашне. Њена понуда ме је привукла и предала сам молбу да јој се придружим, међутим одбили су је јер је ситуација у Никарагви била преопасна. Понудили су ми, међутим, да одем у Чиле. Тамо су већ биле две часне сестре из Аустралије које су сарађивале са сестрама из САД.

Управо у Чилеу десио се судбински сусрет.

- У Сантијагу сам 1983. године упознала прелепу жену, Американку. Звала се Пег. Она је тамо живела и радила неких 17 година. Није то била љубав на први поглед, али сам се у њу лудо заљубила након неколико месеци - прича Моника.

Раскид са Црквом

- Љубав је предивна ствар! Када се догоди, желите да сви то знају, желите да цео свет сазна за то предивно искуство. Али, свет тада није желео ни да чује за хомосексуалце. Чак, било је многих који су о нама говорили с мржњом, који су заговарали дискриминацију хомосексуалаца. Било је чак и оних који су мислили да смо једино заслужили – смрт.

Упркос свему, Моника и Пег почеле су да живе заједно. Иако су хтеле да наставе да раде с потлаченим женама, нису могле да остану у својим црквеним редовима.

- Наша је веза била строги табу и жестоко осуђена од стране црквених вођа. Да бисмо напустиле Цркву, морале смо да пишемо Риму. Одговорили су нам писмом и ослободили нас - каже Хингстон.

Наредних девет година провеле су у Чилеу

- Тешко је то време описати помоћу неколико речи. Владала је брутална војна диктатура. Дошле смо до посла преко жена које су живеле у неразвијеним деловима земље. Издржале смо због добрих пријатељица које смо стекле, али највише зато што смо могле да се ослонимо једна на другу - сећа се Моника, која се након тога са својом изабраницом вратила у Аустралију. Тамо су се суочиле с неочекиваним изазовом.

- Ватикан је 2003. едиктом хомосексуалце описао као зле и изопачене. У том документу су позвали све политичаре католичке вероисповести да се успротиве свим законима који би хомосексуалцима дали једнака права и да покушају да сруше све законе који су хомосексуалце третирали једнако као и остале - прича Хингстон, која се потом бацила у борбу против контроверзног едикта.

Борба за права

Писала је тадашњем аустралијском надбискупу Џорџу Пелу, иначе свом нећаку, тражећи од њега да је погледа у очи и каже да је "изопачена". Он јој никада ништа није одговорио, али је њено писмо објављено у аустралијским дневним новинама The Age.

- Реакције на њега биле су позитивне. На сву срећу, Аустралијанци су се оглушили на осуде Ватикана. Данас имамо једнака права у готово свим аспектима живота… Пег и ја често смо разговарале о друштвеним баријерама које су биле пред нама. Увек ћу бити захвална онима који су се борили за једнакост. Био је то дуг и болан пут пун понижавања.

Моника и Пег одлучиле су да ће своју везу озаконити браком у случају да се закон о једнакости бракова икада донесе, али кад се то десило 2017. било је касно.

- Моја прелепа Пег преминула је 2011. од рака бешике. Од дијагнозе до смрти прошло је 12 месеци. Плакала сам од среће због велике промене у друштву, али и од туге јер моја Пег и ја нисмо моглe поносно да изађемо пред људе и да кажемо да се волимо. Пег је била пуна живота и волела је да се забавља. Наше венчање би било за памћење. Не могу да опишем колико ми недостаје - каже Моника.