Филиповићи се из САД бродом вратили у Херцег Нови

После 12 година успешног рада у Филаделфији, стеченог пословног и друштвеног угледа, опет су цео живот „посложили“ у брод - „Ен Вера“ који су сами градили и „у вери“ запловили су ка Боки. Ту ће и остати, али не одричући се нових пловидби.

Од Америке до Боке Филиповићи, а обоје су из Србије, пловили су три и по месеца. Савладали су Атлантик и шест мора, олује, ураган, судар са китом, отказивање инструмената у Бермудском троуглу, уплитање пропелера у мрежу на сред океана… О свему, задовољни, усидрени у мирној заливској води испод Кумбора, причају живо, пуни емоција и осмехнути.

- У Америку сам кренуо за бољим животом, палмама, океаном, морем. Хтео сам тамо где је стално лето, нисам кренуо за парама - објашњава Пеђа.

Покренуо је успешан бизнис са јахтама, сам саградио кућу, а Ела је у свему била безрезервна подршка. Подржавала је и његову жељу о пловидби преко Атлантика, али планирану за десетак година, пред пензију. Међутим, обоје су се суочили са озбиљном болешћу и то је све променило.

- Ниједан милионер пред смрт није зажалио што није зарадио још један милион, зажалио је што нешто није урадио, јер са собом односимо само сећања. Тако је уследила наша одлука о продаји куће и поласку на пловидбу и то бродом који је био хаварисан па извучен са дна океана, а онда је током две године Пеђиног свакодневног дванаесточасовног рада, био спреман за нову пловидбу.

- Најтеже је било кренути, оставити кућу, пријатеље, посао... Али, ја сам пристала на то и по цену да нам се нешто деси. Кад смо већ запловили, нисам хтела да напустим брод, мада смо испловили када је почела сезона олуја и урагана, а током три и по месеца преживели смо и једно и друго - наставља причу Ела.

Ела сликовито сведочи о тим „свађама“.

- Облаци, они који носе грмљавину и кишу једном су нас потпуно затворили. Нисмо могли да изађемо. Пеђа је са палубе викао: зашто мени, докле, а ја сам се као и увек молила и смиривала га. А онда као да је неко ножем направио пролаз ми смо безбедно изашли из облака и наставили пловидбу.

- Такве олује могу да униште све уређаје на броду па бисмо их тада као и телефоне увијали у алуминијску фолију и скривали у шпорет,наставио је Пеђа. Љутњу и снагу када се нађе у проблему објаснио је као прилику да се докаже, да потврди да се не предаје, да не одустаје од својих замисли и снова.

Тако је било и када је на сред Атлантика заронио испод брода да би ослободио пропелер у који се запетљала мрежа, и када су у Бермудском троуглу отказали сви уређаји а на кратко се зачуо неки шапат и смех… Елу је Пеђа стално саветовао да ако се њему нешто деси не сме за њим у море, да га не спашава већ да продужи даље, да не напушта брод. А Ела признаје да јој је уз све страхове највећи био да не остане сама на броду. Мада ту је био и трећи путник, њихов пас Боби.

Ови храбри морепловци мислили су на све, имали су вотермејкер који слану воду претвара у слатку и довољно хране коју је Ела брижљиво конзервирала да дуго траје, тако да су на мору повремено мирисали и уштипци и палачинке.

У снажној вери у себе, у живот, на броду „Ен вера“ који је пре пловидбе освештан у православној цркви, мирно су упловили у Боку, а дан пре тога Пеђина ћерка која живи у Херцег Новом родила је сина Петра.

- Људске жеље и снови које човек оствари стварају свет, ја желим да поделим своје знање са младима, желим да се они отисну на овакве пловидбе, да превазиђу страхове - поручио је Пеђа.

Нема сумње, Ела и он, наставиће тако, чека их Београд, оснивање фирме у Боки, пловидбе до Грчке, Турске, Венеције, неко сеоско имање које би оживели…

Здравље, успех, мирне и срећне нове пловидбе Ели и Пеђи чији животни пут и подршка коју једни другима пружају свима може бити добар наук.