СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Како се књижевник обратио фиреру

Средином тридесетих година 20. века, након доласка Хитлера на власт, нагло се мењала европска политичка сцена. Југославија је под управом кнеза Павла Карађорђевића настојала да се прилагоди новим условима прокламујући неутралност.

- Немачка аждаја се устремила на нас - рекао је једном приликом Стојадиновић своме помоћнику, "морамо настојати да је отклонимо од наше земље. Нека иде на другу страну... Немци су тешки као пријатељи а опасни као противници...”

Андрић је био дискретни и делотворни извршилац замисли југословенског намесника кнеза Павла и његовог министра иностраних послова. Један бивши колега записао је да се Андрић као други човек министарства показао као „тихи, меки, прилагодљив чиновник” обузет белетристиком и коме је „најважније било да се не замери колегама”.

Како је једном Андрић записао у својим размишљањима, „у дипломатској служби прилике присиле већину људи да морају пре или после да иступе самостално и да покажу какви су и шта умеју”. Он је као помоћник министра играо значајну улогу у закључењу „уговора о вечном пријатељству” са Бугарском (јануар 1937) и у преговорима са Мусолинијевом Италијом који су довели до закључења Београдског уговора о пријатељству (март 1937) којим је за одређено време отклоњена опасност од напада Италије.

BloombergAdria.com

Андрићева улога "сиве еминенције” Министарства иностраних послова завршила се онда када је пала Стојадиновићева влада (фебруар 1939) и када је на место министра био постављен дотадашњи посланик у Берлину – Александар Цинцар-Марковић.

Да би донекле ублажила неповољан утисак на Немачку због смене пронемачког премијера, нова влада је његовог сарадника Андрића поставила за "опуномоћеног министра и изванредног посланика” у Берлину. У својој препоруци да се одобри дипломатски агреман за југословенског посланика, Фон Херен, немачки посланик у Београду написао је:

- Говори течно немачки... увек је сматран једним од политички најспособнијих руководилаца у дипломатској служби Југославије. За време свог дугог деловања у министарству Андрић је... у свим преговорима показивао темељно разумевање немачке политике.

Као посланик ступио је на дужност у Берлину 10. априла 1939. године. Посланство је била једна од највећих југословенских мисија до тада. Бројало је 15 службеника. Већ након неколико дана нови посланик нашао се пред фирером. Тешко је замислити два различитија карактера него што су били немачки вођа и београдски посланик и писац.

- Још од раног јутра припремао сам се за овај изузетан доживљај. Остани присебан, покушавао сам сам себе да смирим, али када сам се у пратњи шефа протокола нашао пред Хитлером, почео сам да губим присебност и готово панично зажелео да се овај строго протоколарни чин што пре заврши. Запазио сам да је Хитлер био можда нешто нижи од мене... Да сте ме тада запитали какве има очи, не бих могао са сигурношћу да вам кажем: откривао сам у њима неку хладну радозналост, хладан сјај човека који више верује у своје идеје и предрасуде него у самог себе.

Током првих месеци свог мандата, приређује низ важних посета Берлину током којих су југословенски државници покушавали да нађу модус вивенди са Хитлером али да истовремено остану изван великог сукоба, односно да одрже неутралност земље. Министар Цинцар-Марковић је априла 1939. године посетио Берлин. Нешто касније са Хитлером је разговарао и кнез Павле (јуна 1939. године).

У тим разговорима у предвечерје Другог светског рата, Немци су настојали без већег успеха да Југословене наведу на неки поступак којим би потврдили приближавање Силама осовине, попут изласка Југославије из Друштва народа или напуштања Балканског пакта. Хитлер је био разочаран, па и бесан након тадашњег разговора са кнезом Павлом од кога је могао да извуче тек неодређена обећања.