МАЈКА УБИЈЕНОГ УЧЕНИКА: "Имам преписку сина и дечака убице"

Новембар ове године је посвећен талентованом дечаку који је страдао у масакру у Рибникару. Након импресивног меморијалног такмичарског концерта на Коларцу, на којем је Стјепан Хаусер у Арени емотивно посветио нумеру "Алелуја" дечаку, следи концерт у Смедереву. Музичка школа Јосип Славенски ће 28. новембра у 20 часова одржати концерт у знак сећања у Задужбини Илије М. Коларца.

У емисији "Кец на једанаест" на телевизији К1, Бошко Јаковљевић је разговарао са Сузаном Станковић Чикић, мајком убијеног дечака, која је открила шта људи углавном питају након меморијалног концерта, док је дечакова професорка хармоније Исидора Бован, говорила о његовом великом таленту који је имао.

- Многи су ме питали одакле ми снага, као што сте ме и ви питали прошлог пута. Увек одговорим исто, из љубави према сину. Нема те ствари коју ја не бих за њега урадила. Желим да живи његово дело, да он живи и даље, да буде инспирација другој деци. Био је инспирација многима и док је био жив, иако је био тако млад. Некако желим да то остане, да подстакне неку децу, а и ја бих желела да подстакнем родитеље за нешто добро, каже мајка убијеног дечака и додаје да се труди да буде достојна свог сина.

- Трудим се да будем достојна свог сина, да није лако, није, и не знам да ли постоји нешто суровије. Разумем и друге људе, ја сам психотерапеут. Ја сам преживела трагедију, а неки људи имају проблем који се може решити. Не треба поредити, свакоме је своја мука најтежа. Неке ствари су исправљиве, хвала Богу да је тако, и треба да се трудимо да их исправимо и да будемо задовољни, јер ако смо ми задовољни гајићемо и задовољнију децу. Не треба поредити, а да је сурово, сурово је. Сви се ми трудимо да научимо да живимо са овим што нам је живот наметнуо, да тражимо нека решења. Ране које ја преживљавам, родитељи страдале деце у "Рибникару" и Дубони, не зарастају никада. Учимо да живимо са тим. Покушавам да нађем неки свој пут, мисију због чега постојим и даље на овом свету. Волела бих да то буде нешто позитивно и да мој син буде поносан, говори Сузана Станковић Чикић.

Мајка убијеног дечака истиче да понекад разговара са фотографијом свог сина

- Понекад му се обратим гледајући његову фотографију и кажем му "ти и ја, заувек тим", заиста то тако осећам. Увек сам му говорила док је био жив, да сам увек за њега ту и да ћу га увек подржати у свему оном што сматрам добрим или што ми он покаже да је добро, јер сам најсрећнија када је он срећан. Заиста сам се тако осећала када видим његов осмех, његово задовољство, небо ми је граница била. Знам да је имао снове, желим да те његове снове негујем и сад, као док је био жив. Добила сам много порука и писама од деце широм света, колико он инспиративно делује на њих, од тога да они буду бољи ђаци, до тога да се посвете неким ван наставним активностима, каже мајка дечака и каже да њена гостовања нису храброст, него чиста љубав према сину.

- Немам задршку да гостујем, јер имам жељу да дочарам колико је та љубав лепа, снажна, немериљива и колико је љубав давање. Ја сам уживала у томе у свакој секунди са њим и он је знао да узврати. Зато причам да љубав не треба да се штеди, деца уче гледајући нас. Научиће да дају и да примају љубав и биће срећна сутра према својој породици, та љубав нам даје снагу и гура нас. Не морају да буду увек овако трагичне ствари, не дај Боже да се икада више догоди, каже Сузана и додаје да је њен син увек имао времена за дружење поред свих обавеза.

- Увек је имао времена за дружење, а супруг и ја смо се трудили да га учимо што самосталније организује своје време, а да ћемо ми бити ту да помогнемо тамо где треба. Казала је мајка убијеног дечака у "Рибникару". "Супруг и ја смо сину приступали као равноправном члану породице од самог рођења, спрам узраста и онога што може да разумем. Тиме смо му дали простор и слободу, да има свој став, мишљење, учили смо га да постоји начин исправан да се нешто каже, да се не сложи, али да је јако важно да зна аргумент, због чега се не слаже, каже мајака Сузана и додаје да су се знала правила:

- Ако је правило да се седи за трпезарисјким столом, правило је за све. Ако кажем да се не говоре ружне речи, важи за све. Деца уче на тај наћин вредности сопствене породице. Осећају се равноправним, а не скрајнутим.

Сузана је испричала да су дечак и њен син били у коректном односу

- Знао га је од септембра, када је дечак прешао у њихово одељење. Не знам да ли га је познавао раније. Није био близак са њим, јер није долазио код нас у кућу, није ни он одлазио код њега, али сам имала прилике да чујем од деце да је дечак повремено био са њим у тој Митићевој рупи. Чак имам једну преписку њихову, где је дечак молио мог сина за неке ноте за његову сестру, где му је мој син рекао да он не може да му скине те ноте са интернета, јер је све закључано или се плаћа, али да ће покушати да му то нађе. Нису били блиски пријатељи, али су другарски комуницирали. Ближе знам децу која су долазила код нас у кућу и са којима је мој син имао више заједничких интересовања, али ево сада слушам од деце да је био са њима повремено. Ја никада од сина нисам чула ништа ружно о дечаку, али нисам имала прилике ни да слушам о неком блиском дружењу. Сада знам да је дечак имао двојицу или тројицу ближих другара, којима је одлазио у кућу и који су долазили код њега у кућу. Неки од тих дечака су повређени, пуцао је у њих, а мислили су да је дечак њима најбољи пријатељи. Једва су преживели, каже Сузана и додаје да дечак није био отуђен од другара:

- Није тачно да није био прихваћен од другара, али он, дозволићу себи на основу онога што сам чула од деце и што сам имала прилике да чујем на оном рочишту против оца, он је дете које не може да осети емоцију и можда зато он није осећао пријатељство. Ја сам њега питала, какви су му били другови, дечаци што су код њега долазили у кућу, а он ми је рекао 'Ништа нарочито'. Један дечак који је повређен, кога сам ја срела ми је рекао, да је мислио да му је дечак најбољи друг. Питање је зашто се дечак осећао недовољно присутним у друштву. Био је позиван и на рођендане. Не бих да кажем нешто што не би требало. Прошли пут сам рекла са којом хладноћом је на рочишту причао о убиству, када сам га питала: 'Да ли знаш да си ми убио сина?', он је рекао 'Знам'. Нема емоција, вероватно их није било ни у овом другарском односу, али деца не знају да објасне зашто. Сада када слушам, објашњавају да је био чудан, додаје мајка дечака.

Сузана сматра да ова трагична ситуација треба свима да буде опомена

- Не можемо да кажемо да нико није приметио, јер ако деца примећују да је он чудан, приметили су сигурно и други.  Обзиром да је судски процес у току, не знам колико смем да причам, али ово треба да нам буде опомена да неке ствари не прихватамо тако лако. Верујем да никоме није пало напамет да једно дете може да уђе са оружјем у учионицу и направи овако нешто, али ја у овом тренутку не могу да говорим да ли је било знакова на које је требало обратити пажњу. Можда јесте, не мислим само на дете као дете, већ на целу породицу. Апелујем, да не схватамо олако ту неку врсту различитости и неке много мање испаде дечије. Посебно сада, када нека деца од 12 или 13 година мисле да им нико ништа не може, јер нису кривично одговорни или су само љути на своје родитеље, па помисле: 'ја нећу одговарати, али ти можда хоћеш'. Морамо водити рачуна, не знам у којој школи можда постоји потенцијално још неко дете, које неће доћи пиштољем, али са ножем можда хоће, закључила је мајка дечака, Сузана Станковић.

Професорка хармоније Исидора Бован, каже да је убијени дечак био неодољив

- Он је у нашој школи "Јосип Славенски" провео заиста кратко време у односу на школовање. Од септембра до тог ужасног маја. Покушала сам да објасним Сузани колики је траг оставио на нас све.  Реткост је била да неко може да се уклопи са свима. Занимљив и неодољив је био. У школи је желео да има највише оцене, али то није био његов основни циљ. Био је заинтресован за све музичке предмете. Велики, а мали човек. Када са њим разговарате он вас разуме, без обзира да ли сте професор, ученик, особље у школи, са свима је налазио заједнички језик, а онда испред себе видите једно дете са прелепим погледом и осмехом. То је био он, закључила је Исидора Бован у емисији "Кец на једанаест на телевизији К1.