ЦИЉ ЈЕ СПОЗНАТИ СВРХУ: Песник не треба да образлаже стихове

Валентина је причала о стваралаштву и коју тајну поруку носе њени стихови. Потребно је преиспитивање и вера у себе, али исто тако и препознавање себе, поручује песникиња за наш Нпортал. Међутим, за све то је потребно храбрости да би се препознало и прихватило. 

У  Вашој поезији поезији има доста тога молитвеног, тежите да откријете истину и спас? 

Смисао земног постојања да је спознамо сврху, сваки корак на том путу је, верујем, онај који нас томе приближава. Спознање сврхе у себи садржи и истину али и спасење до којих се долази молитвом.  Моја недавно објављена књига „Немири, помирице“, коју као рецензенти потписују уважени универзитетски професори и књижевни критичари, проф. др Малиша Станојевић, проф. др Голуб Јашовић и проф. др Миомир Милинковић, а чије представљање је било уприличено у свечаној сали Удружења књижевника Србије, управо, о томе и говори.  Уопште, све моје песничке књиге, а то се и по насловима може видети (Безвремено, Кап на суш, Одгонетке нежности, Небогледни пев), имају путању од себе ка свету и од света ка сопству.  Рекла бих да у сваком времену па  и у овом чији смо сведоци, постоје тежња за истином, молитвом, покајањем и потреба да чинимо добро. 

Које су предnости и мане живота у књижевном свету?

Трудим се да видим само предности, а оне су бројне.  Дружење са колегама од пера, интеракција, присуство представљањима книга, а свака је књига радост бар мени, јер сам члан библиотеке „Милутин Бојић“ од четврте године када сам научила да читам штампану ћирилицу и у тој библиотеци ( све је промисао Божија) уређујем и водим програм „Књижевни разговори“.  Много је тога лепог и инспиришућег, јер свако од нас је аутентичан па је тиме и његов израз, начин посматрања стварности, такође, такав. 

Поезија коју пишете је заступљена је у бројним антологијама. Како је прихваћена ван Србије и због чега сте се определили за изучавање руске поезије? Лепота и горчина превођења? 

Моји стихови су до сада преведени на двадесет језика и заступљени су у релевантној књижевној периодици у многим земљама, радује ме чињеница  да их читају колеге књижевници, али и поштоваоци писане речи у свету. Неки од тих језика су кинески, шпански, португалски, хинду, урду, италијански, вијетнамски, пољски, румунски, турски, непалски, корејски, узбекистански, казахстански, киргиски, руски, енглески и многи други. 
Такође, моје песме се налазе и у бројним светским антологијама које су приредили водећи светски песници попут Леа Бутнара молдавско-румунског књижевника, новинара и преводиоца који је 2019.  године номинован и за Нобелову награду, потом у антологијама које су приредили Рахим Каримов, др Марлене Пасини, Алисија Куберска, др Агрон Шеле, Карлос Јаркин и многи други што ми чини изузетну част јер сведочи о квалитету мог стваралаштва. Превођење дела драгих колега песника или прозних писаца је посебан извор радости, привилегија је прилика да будете део нечијег стваралачког света. Никада то није мирно море јер се сваки пут нешто научи, над нечим се замислите, преиспитате своје ставове, нађете нове изворе инспирације. Када се уморим од стварања ауторских књига, препуштам се чарима превођења. 
Радује ме чињеница да су књиге које сам до сада превела а има их заиста пуно, набројаћу само неке од њих: „Пространство у снегу“, Леп Бутнару, На крају неба „Станислав Ли“, „Трагом душе“,  Хосијат Рустамова, „Желим да видим твоје очи“, и „Случај у туђини“  Кучкар  Наркабил, „Прасак светлости“, Кришна Прасаи, и многе друге, читаоци и критичаrи топло пригрлили. Довршавам преводе два аутора и надам се да ће се ускоро наћи пред читаоцима, у питању су Маи Ван Фан најзначајнији савремени вијетнамски песник, као и Едуар Харенц, најпревођенији јерменских песник средње генерације. 

 Са којим значајним писцима сте сарађивали и на који начин "дајете ветар у леђа" младим ауторима? 

У претходном одговору сам делимично одговорила и на ово Ваше питање, али бих, поред поменутих, напоменула да сам до сада превела  више од  триста појединачних песама и прича аутора са руског и енглеског говорног подручја и ти радови су објављени у релеватним књижевним часописима у нашој земљи. Набројала бих само неке од њих: Џанг Џи, Жахонгир Мирзо, Иван Волосјук, Станислав Ли, Рахим Каримов, Мурадин Олмезов, Маи Ван Фан, Лео Бутнару, Анатолиј Ким, Али Џафароглу Алијев, Хелена Божена Мазук – Новак, Сагин Беркиналијева, Сендоо Хандаа, Стефаниа Миола, Депти Гупта, Иан Мариус – Татомир, Инвер Шеуџен, Натали Бисо, Ивано Муњаини и многи други. Урадила сам и заиста велики број интервју са многим ствараоцима из наше земље и света, у плану је да  буду укоричени. 
Када бирам дела која ћу преводити не водим се тиме да то морају да буду етаблирани аутори, има и оних који тек почињу књижевни пут, али и оних чије сам радове преводила из рукописа и тако их представила српским читаоцима и на неки начин скренула пажњу на оно што раде. Када су у питању аутори из наше средине, увек се трудим да помогнем саветима, препорукама, повезивањем са издавачким кућама или уредницима књижевних часописа.  Трибина коју уређујем и водим већ седам година, „Књижевни разговори“, у библиотеци „Милутин Бојић“, огранак Хаџипоповац, такође је угостила заиста велики број аутора: од оних  са чијим смо делима сви упознати попут Драгана Јовановића Данилова, Гојка Божовића, Драгана Лакићевића, Милана Орлића, Братислава Р Милановића, Видака M. Масловарића до оних који су по први пут имали прилике да се представе публици, управо, на овој трибини и тако свој рад представе широј јавности. 
 

Шта за Вас представљају "ветрови чађавих душа"? 

Радује ме да сте један од стихова из првонаграђене књиге „Небогледни пев“ која је на Петим дринским књижевним сусретима освојила прву награду у рукопису, одабрали да га формулишете у облику  питања.  Међутим,  песник не треба да образлаже своје стихове, нити да их појашњава, њих и дописују и на себи својствен начин „тумаче“  читаоци, а колико читалаца толико и доживљаја. Песник, на првом месту, има потребу да се појави стиховањем кроз које у, наоко, правилно распоређеним редовима, кључају магме виђеног, доживљеног, прижељкиваноф, актуелног. На њему је да ту усковитланост, на неки начин, разбремени, а читаоцу је дата слобода тумачења у складу са унутарњим светом, поимањем сопственог битисања. 

 "За оне што се на било ослањају, ово је погрешна типка времена, дисплеји за аналфабете." Да ли је емоција толико варљива,  како можемо да се ослободимо "панцира скамењених сећања"? Да ли се ово односи и на данашњу генерацију која је под неком врстом лоше формиране опне?

Живимо у времену модерних технологија које нам умногоме олакшавају свакодневи живот, пословне активности, комуникацију са ближњима који живе далеко од нас.Наравно, све има и предности и мане  у зависности  од тога на који начин нечему приступамо и у којој мери се тиме користимо. Сведоци смо, нажалост, да све већи број младих људи, али не само младих,  време проводи пред монитиром рачунара или мобилног телефона, чак и када су једни поред других комуницирају порукама и емотиконима. Та врста отуђености, самодовољности у којој су наше потребе задовољене гледањем у екране, свакако да води до стварања неке врсте опне које, вероватно, нисмо ни свесни, а  из које посматрамо свет, заправо га не доживљавајући на прави начин. Песници, уметници  пишу о свему што виде и осећају, указују на оно што није како треба, траже одговоре. Често је писање поезије стајање на прагу, оклевање, клецање у страху шта се све може пронаћи, ако се прекорачи. Каткад је и корачај у тмини покушаја да се домогнемо смисла, танког сечива светлости за коју се морамо ухватити у свету који, чини се, мрачје велича. Но, Слава Господу, увек можемо да будемо бољи, емпатичнији, топлији у комуникацији са другима,  да једни другима будемо радост (Свети Серафим Саровски, руски светитељ, свакоме се обраћао са „Радости моја-Христор васкрсе“) и утеха у овим тешким временима (а која то нису!) пуних изазова.