3 ТРАГЕДИЈЕ НЕСТОРОВИЋУ ПРОМЕНИЛЕ ЖИВОТ Од тад има 2 правила

Одрастао у Обреновцу, Несторовић је увек радо говорио како је био изузетно немирно дете, док су на њега највише утицале његове мајка и бака, снажне и слободоумне жене због којих је, како у шали каже, "постао едиповац".

Порекло те снажне енергије којом др Несторовић креира живот постаје јасно када чујете причу о његовој баки која је из Лике у Обреновац дошла са завежљајем на леђима да би пред Други светски рат, уз невероватну вољу и упорност, створила праву малу пословну империју. Иста та упорност и решеност па и спремност на жртву водиле су је кроз рат када је требало очувати породицу и спасавати животе.

Отац др Несторовића био је трговац и партијски секретар, коме Партија никада није опростила женидбу са лепом ћерком фабриканта.

Дисциплина гради карактер

Иако су га одувек више занимале друштвене науке, посебно психологија, уписао је природно-математички смер у Обреновачкој гимназији, где је и поред огромне страсти према музици и спорту био најбољи ђак. Војнички систем који је гимназија наметнула својим ђацима испоставио се као плодоносан јер су из тог периода изашле многе успешне генерације:

- Многе ствари које ти у младости сметају, дисциплина која се намеће или одлуке за које мислиш да те ограничавају на крају се испоставе као добре јер формирају чвршћи карактер - испричао је др Несторовић за Сенсу пре пар година.

У гимназији се бавио спортом и увек је замишљао да ће му животни позив бити музика или психологија, али кормило у одлучивању о даљем школовању преузео је његов старији брат: у Бранимировом одсуству предао је документа за упис на Медицинскина факултет и тако је наш саговорник, хтео-нехтео, кренуо путем који је изгледа морао да се деси.

Како напомиње, медицина му је одузела музику и спорт, то су жртве које је морао да поднесе током школовања.

Окружен снажним, брзим и енергичним људима, ни он није могао да сазрева другачије: "Доста сам свестан својих мана, знам да сам тежак и покушавам да људима око себе олакшам. Због своје енергије и природе имао сам проблема јер сам стално улазио у сукобе, али било ми је и још увек ми је немогуће да не укажем на глупост и бесмисленост јер те мане нису безазлене."

И у избору специјализације код др Несторовића брат је имао кључну улогу, те педијатрија постаје главни избор: "Када сам дошао на педијатрију, првих седам дана стално ме болела глава јер овде без престанка неко плаче, увек је неко комешање и бука. Мислио сам да то нећу моћи да издржим. Међутим, сада не могу да радим са одраслима. Деца не фолирају, не покушавају да остваре корист и имају развијену емпатију. Са њима је дивно радити, она су отворена и код њих може да се примени емпатијски приступ. Затим, деца веома озбиљно схватају своје лечење: знају дијагнозу и коју терапију узимају. Често их потцењујемо, а заиста не би требало то да чинимо."

Када је мишљење других људи престало да вам буде важно?

- Пре неких 15 година имао сам здравствени проблем и то искуство ме потпуно ресетовало. До тог момента био сам безбрижно уклопљен у систем који је сјајна опсена јер нас растерећује обавезе да мислимо о себи. Мој посао ми је окупирао цео дан, стицао сам углед и статус, прихватао понуде које су ми омогућавале напредовање. Пуштао сам да ме људи и околности воде. А онда те живот баци на почетак.

Разболео сам се и приметио да су након седам дана људи престали да ме зову, јер су раније сви углавном нешто очекивали од мене. Мали је број оних који ће вас позвати да питају како сте и да ли вам нешто треба.

Приоритети се у тим ситуацијама потпуно промене. Престајеш да се везујеш за спољне ознаке успеха и статуса. Свака устаљеност у животном колосеку удобна је јер не захтева храброст. Људима се чини да су безбедни у својој рутини и не воле промене. Цео живот је заправо борба против смрти: прво се боримо не мислећи на њу, касније покушавамо да је преваримо.

Од тог ресета увео сам два правила: не проводим време са људима који ми не пријају, тзв. енергетским вампирима, и не јурим ништа. Откада сам престао да јурим, све је једноставно дошло. Делује као да немам никакве страхове, али није сасвим тако само имам осећај да није мој тренутак. Чини ми се као да имам некога ко ме штити док слушам своју интуицију.Такође, рано сам научио да нисам свемоћан господар медицинског универзума, да ја не кројим туђе судбине. Нико нема права да икога отпише и ускрати му наду."

Шта су за вас биле велике животне лекције?

- Нажалост, велике животне лекције увек су трагедије, ситуације у којима нешто губиш. Прво је то била смрт оца, хранитеља породице. Губитак оца и финансијске сигурности донео је, рецимо, прву лекцију младом човеку, а то је да се број оних који вас воле знатно редукује са погоршањем финансијске ситуације.

Страшна је поука да у овом свету људи без новца имају мало пријатеља. Друга велика лекција је смрт мајке. То је на неки начин означило коначан раскид са детињством - остао сам без некога ко ме увек воли безусловно и предано.

Губитак мајке за многе је изузетно тежак, јер једино мајка за сваки наш поступак може да нађе оправдање.

Трећа ситуација је рођење моје ћерке, која је на овај свет дошла са срчаном маном за коју нико у том моменту није знао колико је озбиљна. Родила се у време најжешћих санкција и прилике су биле поприлично безнадежне: желиш да излечиш дете, али не знаш како и од чега. То је био изузетно стресан период, али се, на срећу, све завршило добро.

Додатан притисак је настао када је установљено да син има један облик аутизма. Било је потребно много упорности, рада и снаге да се и том изазову пронађе срећан исход. Све те ситуације захтевају нов образац понашања, редефинисање приоритета.

Оног тренутка када се нешто деси, човек мора да се прилагоди, адаптација је неизбежна. Радећи дуго са пацијентима уочио сам неколико образаца понашања у сличним ситуацијама. Многи побегну, нарочито мушкарци који женама препусте бригу о болесном детету уз константно набацивање кривице.

Друга група су они који се патолошки везују за децу и запостављају све остало. Постају потпуно слепи за спољни свет.

Трећа је, чини ми се, и најмања а то су људи који рационално прихвате ситуацију. Прилагоде се и настоје да извуку најбоље из онога што се дешава. У сваком случају, реакција мора да постоји, али свака ситуација има и добру, и лошу страну.

Док сам био млађи, успех је био оно што се види: напредовање, новац, кола... Међутим, када човек све то добије, схвати да ту не лежи задовољство. Највише сам склон да прихватим дефиницију Владете Јеротића да је православље процес усавршавања себе. Сви ми имамо исти циљ: да постанемо најбољи што можемо.

Успех је да будеш помирен са собом, да радиш оно што волиш и уживаш у томе и да имаш групу људи који те разумеју и са којима можеш да причаш о ономе што волиш."

(Стил Курир/Сенса)