СРЦЕПАРАЈУЋЕ: Сведочења родитеља деце убијене у Рибникару

Сведочили су Сузана и Милош Чикић, родитељи убијеног Андрије Чикића.

Са тескобом у гласу и кроз сузе мајка убијеног дечака у ОШ "Владислав Рибникар" говорила је о свом сину, о том 3. мају и какав им је живот без сина јединца.

- Он је био наше једино дете, кад се родио донео је радост у наш дом. Сећам се једне ситуације коју ћу сада испричати. Андрија је имао 5 година, молио ме је да га одведем у парк. Планирала сам да одложим за касније, али видела сам да он жарко жели. Одвела сам га и тамо је био са другарима. У повратку ме је питао да ли може да купи сладолед. Дала сам му новац и он је купио сладолед. Наставили смо да идемо улицом и испред нас је била цвећара, он је ушао у њу и рекао: "Молим вас један црвени цвет за моју маму". Изашао је и рекао: "Ово је за тебе јер си ме одвела у парк" - започела је своје сведочење мајка маленог Андрије.

Последњи пут када је мајка видела сина

Како је испричала на суђењу, тог 3. маја они су кренули заједно. Она, супруг и Андрија. Андрија је ишао у школу.

- Њега смо оставили испред школе. Послала сам му пољубац и рекла: "Лепо учи", а он се окренуо ка нама, послао пољубац и рекао: "Лепо радите" - испричала је мама убијеног Андрије.

Како је рекла она и супруг су отишли на посао, а тек што је крочила у ординацију где ради назвао ју је супруг и питао је: "Јеси ли видела шта је било у "Рибникару", била је нека пуцњава..."

- Рекао ми је да је кренуо ка школи. Мислила сам да је било нешто испред школе, звала сам сина, није се јављао. Помислила сам да не може да ми се јави јер је на часу, ушла сам на интернет да видим шта је мој супруг видео, страх ме је одједном преплавио, позвала сам маму од Андријиног друга и рекла је да је њен син дошао кући и да га смирује, и други родитељи су ми то рекли - испричала је она.

Са тескобом у гласу, мајка убијеног Андрије једва је причала о свему што је потом уследило.

Позив мајке Софије Негић

- У једном тренутку смо били испред школе, пришли смо полицајцу и питали га зашто толико дуго чекамо. Он је рекао да је увиђај у току. Није ми било јасно какав увиђај и зашто, на шта ми је он рекао да је убијен радник обезбеђења. Питала сам га и за децу, он је рекао колико зна да нема. Потом смо кренули ка Ургентном центру, када је мене позвала мајка Софије Негић и рекла да њене Софије више нема и да је она у СУП на Врачару - рекла је она.

Како је казала тада је рекла таксисти да појача радио на којем је ишло обавештење да је убијено осморо деце у "Рибникару" и човек из обезбеђења.

- Рекла сам таксисти да одмах вози на Врачар у станицу, да не идемо у болницу. Испред станице нам је полицајац рекао да дођемо и одвео нас на други спрат. Тамо сам видела директорку и тада су ми се све наде срушиле, шетала сам од зида до зида и питала сам да ли можемо да видимо наше дете, али су ми рекли да не можемо. Ми смо стајали, нисмо знали шта да радимо, а онда смо отишли кући - испричала је она.

Како је рекла, потом је требало да јаве бакама и декама.

- Звала сам сестру, рекла да иде код мојих родитеља да хитна буде испред врата. Чула сам мајку како вришти и оца који дише тешко. А код нас потпуна тишина, не можеш да прихватиш шта се догодило - рекла је она у сузама.

После сахране добили су полицијску фото-документацију и обдукциони налаз и, како кажу, морали су то да погледају.

- Ја не бих могао да живим а да не знам како је моје дете страдало. Слике убијене деце у учионици су најстрашније што сам у животу видео. Мислио сам да ћу да пукнем од бола - рекао је Милош Чикић, па наставља:

- Гледајући слике схватили смо да је Андрија успео да избегне први метак који је завршио у његовој јакни и столици, али није други који га је погодио у ногу и трећи који је прошао кроз руку и срце. Гледајући те фотографије, схватили смо да је Коста гађао у главу и у срце. Та прецизност је стравична. Можда је страшно што ћу овако рећи, али то су биле покретне мете и за то је потребан огроман тренинг.

Милош наводи да код њих у стану никада није било тишине и да су њих троје увек дискутовали о некој теми, а сада им "осам месци тишина пара уши".

- Немам више коме и чему да се радујем. Немам разлога да устајем. Не могу да функционишем, увече не могу да заспим без лекова. Нема више ништа што ме мотивише и покреће у животу - каже отац Андрије Чикића.

- Владимиру Кецмановићу су показани списи из полицијске фото-документације и он није одреаговао, Миљана исто, мени је то стравично. То разорно делује на нас. Ми никога не мрзимо, али као да нам стављају со на рану.

Подсетимо, на суђење родитељима дечака убице данас су дошле породице Божовић, Чикић, Мартиновић, Аћимовић, Кобиљски, Анђелковић.

Први је пред судску говорницу изашао Иван Божовић, отац Ане Божовић, којем је поступајући судија рекао да исприча како се осећао како се догођај догодио, како су се осећали све време, како након тога, како када су сазнали за смрт и да ли познају породицу Кецмановић.

- Трећи мај је почео као било који школски мај. Она се спремила за школу, обукла је сукњицу, било је сликање за алманах што је њој било веома важно. Ја сам је пољубио и она је кренула у школу. Ја сам тај дан морао да одем по пса, пошто смо се вече пре тога вратили из Солуна. Кренуо сам по пса који је био на чувању и видео сам да имам пропуштен позив у 8.33 од Ане. Убрзо сам је позвао и она ми је рекла да су она и Бојана дежурне и да жели да наручи храну у Меку. Ја сам јој рекао добро, да треба да одем по пса, па ћу подићи новац и однети јој да она и Бојана наруче - испричао је Божовић, пише Блиц.

Како наводи, Нина, његова супруга, га је позвала убрзо потом и рекла да се нешто десило у школи.

- Рекла ми је да идем брзо да видим шта се десило и да је била некаква пуцњава. Спустио сам слушалицу, није ми баш било јасно шта се догодило и почео сам да возим мало агресивније, нисам могао да поверујем да је била пуцњава у школи. Знао сам где Ана седи и да ако се десило у школи да је то морало да се деси поред ње. Међутим, када сам стигао тамо полицајац је забранио да се прође улицом. Ја сам оставио ауто и отрчао сам на улаз где је Ана седела. Међутим, могли смо само до ограде - присећа се кобног 3. маја отац убијене девојчице.

"Не знам где је Ана"

Како додаје, он је тада угледао наставника географије пошто он зна ко је Ана, зато што су били прошле године на скијању, а он му је само рекао да зна Ану и да се само одаљим јер још увек не знамо шта је унутра.

- Ви лудите, знате да је ваше дете само пар метара од вас, људи нас зову, питају шта се десило, ја говорим: "Не знам где је Ана!". Жена је отишла на други улаз и рекла да је доста деце из Аниног разреда изашло, звао сам Ану и разредну, али ми се нико није јављао. Тада добијамо информацију да деца у Тиршовој. Одлазимо тамо, а тамо је хаос. Сви тражимо децу. Тада су ми рекли да је примљено неколико дечака и једна девојчица. Нису знали како се она зове и питао сам шта је имала обучена на себи. Рекли су ми фармерке и црвени дукс. То није била Ана. Потом смо отишли у Клинички центар, тамо су нас сместили у једну просторију, међутим ни тамо она није била тамо - каже Иван Божовић.

За све то време, како прича, телефони су њему и супрузи звонили непрестано, а они би сваки пут помислили да је Ана.

- Можда је изгубила телефон па зове са другог броја. Желели смо у то да верујемо, аи смо знали да то није она. Одлучујемо да одемо пред школу назад. Пришла ми је једна новинарка и показала поруку да они који не знају где су им деца или нису ступили у контакт са њима да оду у МУП - прича Иван Божовић.

Тренутак када је оцу саопштено да му је ћерка убијена

Како каже, он је дао кључеве свом брату, а он је кренуо да трчи ка полицији.

- Нисам стао ни у једном тренутку. Испред сам срео мајку од Бојане јер она ради у МУП и тада сам схватио шта се дешава. Када је изашла ја сам видео да јој није добро и само сам улетео унутра и рекао: "Само ми кажите": Рекли су ми да је Ана...Више се ни не сећам како су ми рекли, само су питали хоћу ли нешто за смирење. Ја сам рекао дајте ми за жену - рекао је он на суђењу.

Он је потом додао:

- Изашао сам из станице, стајао сам испред и нисам знао како да кажем Нини, позвао сам је и рекао: "Наше Ане више нема". Загрлио сам брата и грлилии смо се и плакали. Нина ми није веровала, она је желела да уђе унутра и рекао сам да сам био и да су ми рекли. Стајали смо испред станице и свет ми се рушио. Помишљаш како да одеш кући, прва помисао је да хоћеш да видиш своје дете.

Отац убијене девојчице испричао да су потом отишли код родитеља његове супруге.

- Мислим да су сами схватили шта се догодило. Потом ми је брига била како да кажем својим родитељима који су кренули за Београд, схватио сам да је боље да чују од мене и да стану поред где нађу места. Тада сам им рекао наше Ане више нема, са друге стране слушалице чуо сам јаук и плакање. Рекао сам им да наставе пут када буду имали снаге - рекао је отац Ане Божовић, пише Блиц.

27 чланова породица поднело тужбу

Ово рочиште се односи на парнични поступак који је уследио након пријаве 27 чланова породица убијених у ОШ "Владислав Рибникар" који су поднели тужбу против дечака убице, његовог оца Владимира Кецмановића, мајке Миљане Кецмановић и против школе.

Тужба због које се данас одржава рочиште је поднета због накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед смрти блиског лица, као и на име претрпљеног страха. Такође, овом тужбом је затражена и новчана рента, дакле будуће давање одређеног износа новца од дана пресуђења па док за то трају услови - и то на име будуће нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед смрти блиског лица.

На претходном рочишту, које је било припремно, адвокати су изнели доказе за које сматрају да ће бити кључни у поступку.

(Блиц)