НАЈЛЕПША љубавна прича Љубише и Мирјане Самарџић

- Упознао сам је на Бледу где сам служио војску, а она је дошла на продично летовање. Било јој је 17 година, а мени 26. - својевремено открио је глумац.

-Кад сам схватио да испред себе имам интелигентну особу која у мени покреће љубав и страст, покушао  сам да је освојим својим силама. Било је тешко и она је сматрала да су глумци боеми. 

-И њен деда, протојереј сремско - митровачке цркве говорио јој је: "Јој дете, па где глумац?" Али вољом, упорношћу и љубављу успео сам да је освојим.

А освајао ју је, открио је, стиховима, писмима, телеграмима, телефонским разговорима из поштанских кабина.

- И тако две године. Венчали смо се 3. јула 1966, затим смо добили Драганa и Јовану. И све ово време она ме осмесима испраћа и дочекује. Мира је стуб куће, мој ослонац и велика помоћ у реализацији свих филмова и серија. Каква је наша веза данас, после толико година, речито говори наше буђење, када се утркујемо ко ће да донесе јутарњу кафу у кревет. Уз излежавање и густирање кафе, и вести од којих нам се диже коса на глави, размењујемо мисли уз најчешће супротне ставове и коментаре. Та несвакидашња љубав, присност, постовање, та брижност, то је само наше. - говорио је Љубиша.

Мада му је мајка заговарала "другу" заволео је прелепу, шармантну и паметну Миру из чисте грађанске породице. Љубав је била пресудна у избору његовог животног сапутника. Осећао је да је она жена његовог живота и није је преварио. Венчањем за њега увела је унутрашњи ред и мир, неопходан за фантастичну каријеру. Дивио се њеном односу према деци, људима, њему и генерално животу. 

Самарџић је истицао да је она унела све врлине у њихов однос.

Нажалост њихов син Драган преминуо је у 34. години од леукемије.

- Све смо учинили да победи ту опаку болест. Мира је стално бринула о њему, а ја сам даноноћно радио, снимао и слао новац клиници у Лондону. Да сам допустио да ме бол сруши можда се никад не бих латио режије "Небеске улице". Бомбардовање је погоршало стање нашег сина, а брига о његово двоје деце увела нас је у додатну агонију. За нашу кућу највећа награда овом филму није било учешће на Берлинском фестивалу 2000, ни његова продаја великим светским телевизијским центрима, него тренутак у којем је наш бледуњави син предвидео и из кревета нам поносно шапнуо "Филм ће ти ући у такмичарски програм Берлина!.

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".